slika politike - Jovan Despotović

307moglo doći do ozbiljnog oštećanja radova njihovih kolega vajara; Krković se nije oglasio štodirektor istog muzeja već tri godine nedozvoljava nužnu adaptaciju jednog postamenta nakome upravo njegov rad stoji izložen u stalnoj postavci; ni on ni njegov sin nisu se oglasilipovodom toga što već gotovo dva meseca stoje razbijena stakla usled raketiranja bivšeg CKajana prvom i drugom nivou Muzeja (u delu stalne postavke najvrednijih slikarskih iskulptorskih dela jugoslovenske umetnosti prve polovine XX veka uporedo sa neprimerenoluksuznom i besnom prezentacijom jugoslovenskih učesnika na ovogodišnjemVenecijanskom bijenalu), neoglašavaju se takođe što se skulpture u parku Muzeja više nemogu videti od trave koja mesecima nije košena... Da li bi se sve ovo moglo ubrojati u"kolateralno" štetočinstvo kao nastavak godinama činjenih propusta prema ovoj velikojumetničkoj instituciji od koje je je država (ministartsvo kulture) odavno diglo ruke, ili je toprosto izraz onog poimanja morala koji brine isključivo o sopstvenim interesima - a štozapravo osobeno za ukupno stanje u kranje obolelom srpskom društvu?Veliki Muzeji poput Narodnog, Savremene umetnosti i dr. samoinicijativno i bezobaveštavanja javnosti bili su zatvoreni za publiku. Istovremeno su neke institucije poputCZKD-a ili Galerije Haos koji nisu imali potrebe da na sebe stavljaju one banalne "mete" (jerih nose od osnivanja) nisu ni prekidali aktivnost. Naprotiv! Iz mnogih raloga i sa izuzetnimnaporom one su upravo za vreme napada NATO-a bili intenzivirani na seriozan, odnosnoprimeren način za tako tragični trenutak naše istorije.Svakao je za pohvalu navedeni primer angažovanja srpskog ministra za kulturu, ali jenajmanje takav tretman trebao imati i prema, recimo, izložbi Vide Jocić (koja ga je uzuobičajene pozive da poseti njen "Apel za mir" i sama nekoliko puta direktno telefonommolila da je poseti za vreme trajanja). Bestidno su se oglušili svi oficijelni kulturni poslenici uBeogradu (pre svih ona glumica u pogrešnoj ulozi sekretara za kulturu; jedini koji je u jednimtrenutku pokazao minimum pristojnosti bio je Milenko Kašanin direktor Direkcije za kulturnusaradnju MIP-a, ali upravo sem toga iznuđenog gesta zapravo ni on ništa konkretno nijeučinio). A Vida Jocić je, da se na kraju ipak istakne, između ostalog, i dobitnica Sedmojulskenagrade, međutim nikada nije dobila zasluženu (nacionalnu ili posebnu kako se već naziva)penziju koja joj makar i zbog same nagrade po zakonu pripada; ni Republika ni grad niopština Zvezdara nikada nisu pokazali interes da toj krajnje usamljenoj ženi o kojoj brine teknekoliko prijateljica takođe umetnica (koja je rođena 1921, prvoborac, nosiocu Spomenice'41, pripadnici Valjevskog partizanskog odreda, beogradskoj ilegalki koja je prošla kroz