slika politike - Jovan Despotović

124potpuno različitih (i potpuno istih) instrumenata dveju civilizacijska - jedne dva milenijumastare, a druge ni pun vek, još će se dugo vremena, izvesno je, prelamati sudbina nove umetnosti uJugoslaviji.Još dva primera primera na različite načine dopunjavaju ovu skeptičnu sliku.Coraxova FamilijaMeđu bardovima srpske karikature od Bete Vukanović i Pjera Križanića, koji stoje na početkublistavog niza autora u ovom veku, do Kušanića ili Klasa, Predrag Koraksić Corax, čiji su radovitema dana naročito među onima kojima nipošto nije do smeha ili kakve zabave, nalazi se naistaknutom mestu mereći opštim javnim efektom. Coraxove karikature ne podstiču isključivo nasmeh - one su ubitačni politički i društveni komentari sa poraznim učinkom pre svega po njihoveglavne junake - pripadnike jedinstvene familije. Posle njih, lako je naslutiti, u sličan tragikomičnipoložaj zapadnu i obožavatelji Coraxovih karikatura. Jer, kada se iz njih uklone poznate ličnosti,paradoksalno, ostane odraz, kao u kakvom nemogućem ogledalu, ojađenog i posunovraćenognaroda, neveselog, očajnog, sa nekim poražavajućim saznanjem o svom beznađu i nemoći dastvarno utiče na vlastitu sudbinu. Ovaj bumerang efekat koji iz Coraxovih karikaturanemilosrdno udara po čitaocima novina, sigurno je njegova smišljena namera da pokreneumrtvljenu volju za promenama, odn. za povraćanjem iz svekolikih zabluda u kojima se predugoživelo. Funkcija, ili može biti cilj Coraxovih karikatura je, dakle, buđenje narodne energije iaktiviranje otpora onih koji su još uvek u nekoj vezi sa stvarnošću, sa normalnim i moralnim.Krajnji cilj, gotovo kazna Coraxovog paradoxa je u tome da kod njega nisu u pitanju karikaturepolitičara - oni su ovde samo uzgredne žrtve - na tapetu njegove kritike zapravo smo mi sami,naši mentaliteti i karakteri (koje uglavnom nemamo) iz kojih i proizlaze povodi i razloziovakvom stanju i ovakvim delima.Tikvešin dnevnikSa početkom jugoslovenskog rata nastupio je posvemašni prekid - pa je tako i eros u umetnostizamenjen tanatosom, natalno mortalnim, život smrću, žovijalno morbidnim. U našoj zbilji i uslikarskom dnevniku Halila Tikveše, u društvu i u umetnosti istovremeno. Jedan ciklus njegovihradova iz ratnog perioda (bio je izložen u Centru za kulturnu dekontaminaciji 1997) pokazao jesvu realnost protekle jugoslovenske drame ali ne artificijelnim formama već gotovimelementima, presklipingom - naslovima, tekstovima i fotografijama objavljenim u novinama