Slavoljub Gacović POREKLO I POSTOJBINA RUMUNA (VLAHA)

Od povlašenih Srba do vlaškog jezika 163
svih Jugoslovena, Srbi ... najteţe menjaju svoju narodnost, ali kad
preŤu u katoliţku veru ili kad priznaju uniju, tada oni brzo gube i
svoju nacionalnu svest”, 558 a u gore odabranim navodima ţitamo da se
jedino Srbi i uvek samo Srbi ţas posla meŤu Rumunima (Vlasima)
pravoslavne vere porumune (povlaše) bilo da su na levoj obali Dunava
u rumunskim zemljama, bilo da su na desnoj obali u srpskim i
delimiţno u bivšim bugarskim oblastima. Namerno kaţem jedino Srbi
i uvek samo Srbi, jer nijedna druga nacionalna istorija meŤu juţnim,
zapadnim i istoţnim Slovenima ne poznaje ovaj fenomen ekstremno
brzog povlašavanja ili rumunizovanja, arnautašenja ili maĎarizovanja
kao što biva meŤu Srbima. Što je još ţudnije, Srbi na prostoru Srbije
nikada nisu prihvatili katoliţku veroispovest ili uniju, ali bez obzira na
to što su, ponavljam, iste pravoslavne vere s Rumunima (Vlasima),
oni se brzo povlaše ili rumunizuju kao da im je to u genima zapisano.
Đokiš nastavlja u svom maniru da su „tokom vremena, a naroţito
posle XVII veka, onda kad je slovenofilska struja prestala biti,
društvena sila u Rumuniji i Moldaviji, mnogi starosedioci i izbegli
Srbi koji su sa svojim familijama u Vlaškoj, Moldaviji i Erdelju ţiveli,
primiše rumunski jezik i običaje rumunske i pretopiše se u masu
rumunsku, ali su od njih ostali ne samo mnogi srpski nazivi naseobina
i mesta, 559 u kojima su Srbi ţiveli, kako u Vlaškoj tako u Moldaviji i
558 Jovan Đokiš, Kroz naselja s.i. Srbije, Banata i susednih krajeva: istoriska
etnografska opaţanja, Beograd 1934, 121; O promeni vere i narodnosti pri
migracijama srpskog stanovnštva sam Cvijiš iznosi da se to zbiva „u onim
sluţajevima kad iseljenici (Srbi – S. G.) odu daleko od zemlje matice i od svoje
kompaktne narodne i verske celine... Naposletku, ovaj proces („promena vere i
narodnosti pri migracijama” – S. G.) najbrţe se dešava ako su doseljenici došli u
istina srodnu ili unekoliko drukţiju narodnu sredinu, kao na primer, kad Srbi doŤu
meŤu Slovence ili kad Bugari doŤu meŤu Srbe. Najteţe, i jedno i drugo (veru i
narodnost – S. G.), menjaju doseljenici jake nacionalne svesti, dakle, najsporije Srbi;
oni od svih Jugoslovena najteţe promene narodnost, ali kad prime katoliţku ili
unijatsku veru, onda mahom i brzo izgube i nacionalnu svest.” (Jovan Cvijiš,
Balkansko poluostrvo i juţnoslovenske zemlje : osnove antropogeografije, Beograd,
Marso, 2011, 189). Ovde sam u celosti preneo Cvijiševo mišljenje o tome da Srbi od
svih Jugoslovena najsporije menjaju veru i narodnost, a ukoliko im se to i dogodi
onda to bude meŤu srodnim Slovenima, a ne meŤu Rumunima (Vlasima) pravoslavne
veroispovesti.
559 Doista, slovenske toponime na teritoriji današnje Rumunije koji odišu starinom
valja dovesti u vezu s uspostavljenim Sklavinijama (slovenske voŤe Ardagast,