Slavoljub Gacović POREKLO I POSTOJBINA RUMUNA (VLAHA)

216 Slavoljub Gacović
vlaški jezik mnogim srpskim selima, a i naveli smo neke razloge koji
su po našem mišljenju do toga doveli. Uporedo s tim procesom širenja
vlaškog jezika išao je i proces probijanja sve većeg broja srpskih reči
u vlaški govor. Taj proces moţe se pratiti u ţitavom kraju kroz zadnjih
stotinu godina. U prvo vreme sve do pred kraj XIX veka prva
tendencija (povlašavanja Srba – S. G.) je preovlaĎivala. Od tada pod
uticajem na prvom mestu škole, zatim crkve, sluţenja vojnog roka u
srpskim krajevima, obavezne upotrebe srpskog jezika u kontaktu sa
organima vlasti, jačanja ekonomike i sve većeg kretanja van oblasti u
kojima se isključivo govori vlaški, druga tendencija (tj. posrbljavanje
Vlaha – S. G.) sve više preovlaĎuje.” 738 Pejanoviš je dobro uoţio da se
krajem XIX veka dogaŤaju velike promene, ali to nije bio kraj
tendencije povlašavanja Srba u srpskom društvu, jer njega nije nikada
bilo, veš se naprotiv u to vreme krenulo s intenzivnijim i
osmišljenijim procesom posrbljavanja Rumuna (Vlaha) istoţne Srbije
uz pomoš crkve, vojske, škole i administracije. Da istaknem još
jednom: to nije bio ţin svršetka povlašavanja Srba, veš krešendo
osmišljenog i agresivnog procesa posrbljavanja koji je predvodila
crkva na ţelu s episkopom Melentijem Vujišem i vojska na ţelu s
generalom Đukinišem i pukovnikom Jankovišem s odobrenjem kralja
Aleksandra Obrenoviša i uz veliku podršku i zalaganje kralja Petra
KaraŤorŤeviša, koji je bio naloţio da se u vezi s posrbljavanjem „na
području Timočke eparhije koncentriše rad sveštenika, učitelja i
policije.” 739
738 Vlasi u dokumentima, 2009, 58.
739 Naime, krajem XIX veka zaseo je na tron Timoţke eparhije Melentije
Vujiš (18911911), koji je traţio od svojih potţinjenih „da se stane ’na put širenju
vlaizma’”. Kralju Aleksandru Obrenovišu 1895. „predlaţe ţitav niz mera” u vezi s
tim, a kralj Petar KaraŤorŤeviš mu daje podršku svojim zalaganjem „da ’tu (na
podruţju Timoţke eparhije – S.G.) treba koncentrisati rad ne samo sveštenika nego i
učitelja i policijskih vlasti. Eto, čak i u vojsci ti Vlasi neće da govore srpski, nego im
traţe podoficire koji znaju rumunski’” (Dragoljub R. Ţivojinoviš, Kralj Petar I
KaraĎorĎević ţivot i delo: U Otadţbini 1903-1914. godine, Beograd 1990, 130). U to
vreme je izvršena i reforma srpske vojske (18971900) posebnim zalaganjem
pukovnika Jankoviša i generala Đukiniša 1898. godine „da se meŤu regrutima ne
dozvoli upotreba rumunskog, veš samo srpskog jezika”, dok je „starešinskom kadru
skrenuta (...) paţnja da u ophoŤenju regrute ne nazivaju Rumunima ili Vlasima, veš
da ih tretiraju iskljuţivo kao Srbe.” Ipak, glavna mera bila je razmeštanje, jer su