Slavoljub Gacović POREKLO I POSTOJBINA RUMUNA (VLAHA)

Od povlašenih Srba do vlaškog jezika 105
, , ), 362 zatim na prostor jednog
dela Akarnanije, Agrafe i Epira, koji se u izvorima naziva Gornja
Vlahija ( ), ili na prostor preostalog dela Akarnanije,
Doride, Esperije i Lokride, koji se u izvorima naziva Mala Vlahija
( ). 363 Peĉenezi, koji su vremenom „nazvani Pečenezi
Mogleni, po kazivanju Jovana Zonare, 1091. godine bili su
kolonizovani od Aleksija Komnina i juţnije, sve do u oblast
Moglena”. 364
Na osnovu ovih ĉinjenica rasuĊujemo da je Kekavmen, koji u
zadnjoj ĉetvrtini XI veka u Strategikonu piše da je romansko
stanovništvo, tj. „Vlaški narod” ( ) ţiveo na mestima
pored Dunava i Save „gde odskora ţive Srbi”, 365 tj. u vreme pisanja
Strategicona, u pravu, jer deo reĉenice „gde odskora ţive Srbi” reĉito
govori da su se Vlasi, odnosno njihovi davno romanizovani preci
Daĉani i Besi, još uvek mogli sresti tokom XI veka na obalama Save i
Dunava, odakle su krenuli na jug usled upada Peĉenega.
Poslednji autor koji koristi hronike Anonimusa kralja Bele III i
Simona de Kezea u svojoj hronici Decsriptio Europae Orientalis,
napisane verovatno 1308. godine, jeste jedan francuski anonimni autor
– kaluĊer dominikanskoga reda. 366 Ovo delo je zamišljeno kao vodiĉ
za kralja Roberta Anţujskog i Karla Valoe. Prvi je pretendent
Ugarske, a drugi Latinske imperije u Konstantinopolisu. U ovom delu
Vlasi su rimski pastiri, odnosno potomci Rimljana u Panoniji: „Ovde
valja zabeleţiti da usred Makedonije, Ahaje i Tesalonike postoji jedan
veoma veliki i rasprostranjen narod koji je nazvan Blazi, koji su
nekada bili pastiri Rimljana i koji su ranije ţiveli u Ugarskoj, gde su
bili pašnjaci Rimljana i plodne zemlje pune zelenila. MeĊutim, pošto
su oni kasnije proterani odavde od Ugara, pobegli su u one krajeve;
362 Советы и рассказы Кекавмена. Сочинение византийского полководца XI
века. Подготовка текста, въведение, перевод и комментарии Г. Г. Литаврина,
Москва, 1972, 270 (= Советы).
363 V. Diamandi-Aminceanul, Românii din Peninsula Balcanică, Bucureşti,
reprint 1999, 31.
364 Ioannis Zonarae III/XVIII, 23,1; Izvoarele III, 228229.
365 Izvoarele III, 41
366 G. Popa-Lisseanu, Descriptio Europae Orientalis, Bucureşti, 1934 (Izvoarele
istoriei Românilor, II).