Viminacium

интервенције, закључено је да је живот на овом простору трајао од II века до VI
или VII века, а уочен је и слој из I века који је уништен у пожару. 195 Током 1974.
године су на овом месту истражени слојеви подова који припадају III веку и IV
веку, али и остаци дрвене архитектуре. 196
С обзиром на малу очуваност надземних делова архитектуре
Виминацијума и ископавање више десетина хиљада гробова, некрополе и гробна
архитектура постају и извор највећег броја информација о градитељству овог
римског града. 197 Током пет стотина година на простору уз легијски логор са
канабама - које су 239. године постале колонија, и уз цивилно насеље
Виминацијума - које је 117. године постало муниципијум, настало је више
некропола. 198 (сл. 24 – сл. 25)
Јужне некрополе, које су истраживане од 1977. до 1986. године,
опредељене су у период од средине I до средине VI века. Три некрополе су
настале око средине I века и коришћене су до средине III века. Једна од њих, на
локалитету „Пећине“, припадала је насељу домородачког становништва које је,
како Љубица Зотовић пише, касније постало муниципијум, а његов центар је
лоцирала на локалитету „Селиште“. Његов даљи развој одређује као живот
приградског насеља које је наставило живот и у време касне антике, „али без свог
муниципалног сјаја“, када ова некропола више није коришћена. Другу некрополу,
195
Ljubica Zotović. „Viminacium“. Arheološki pregled 15 (1973): 47-50. На једном од
претпостављених стамбених објеката је изграђено степениште и спрат, а у постојеће зидове је
уграђена и пећ. Пронађена је и масивно грађена цистерна (isto, 49).
196 Vladislav, Kondić, Ljubica Zotović, „Viminacium – rezultati arheoloških istraživanja u 1974. godini“,
Arheološki pregled 16(1974): 96. На подовима „дрвених барака“ је пронађен материјал датован у
период I и II века. Дозиђивања грађевина на овом простору су мењала и њихов карактер, али се
свакако радило о грађевинама великих димензија (isto).
197 Гробна архитектура, у свим својим надземним облицима, била је међу највидљивијим јавним
споменицима широм Римског царства. Пошто је римски закон прописивао да се мртви морају
сахранити ван насеља, прилазак римском граду дуж главних копнених путева подразумевао је
пролазак поред гробова. Ово је било веома важно, јер је надгробне споменике које су Римљани
подизали у сврху сећања на мртве, требало да виде и посете породица и пријатељи, али и потпуни
странци који су читањем натписа чували сећање на покојника. Некрополе су често биле смештене
у близини кућа и продавница на периферији града, чиме су се разбијале границе између мртвих и
живих. Чак су и на селима, гробови повезани са вилама и фармама били лоцирани у близини
грађевина где су људи живели и радили, а споменици су често подизани дуж сеоских путева
којима су многи пролазили (О овоме видети у: Maureen Caroll, Spirits of the Dead: Roman Funerary
Commemoration in Western Europe (New York: Oxford University Press, 2006), 1-2). Тип и величину
надгробних споменика је, генерално гледано, одређивало богатство. Од скромног ципуса, преко
исписаног гробног обележја, долазило се до рељефних скулптура и олтара са портретима, а за
више слојеве грађанства подизани су маузолеји (James C. Anderson, Roman Architecture in Provence
(New York: Cambridge University Press, 2013), 221-222.
198 Љубица Зотовић, „Јужне некрополе Виминација и погребни обреди“, Viminacium 1(1986): 41.
103