Viminacium

Бурно раздобље за подунавске и посавске крајеве је трајало од 1403/4.
године и пребацивања средишта српске државе у Београд, до османског
запоседања Будима и највећег дела панонског басена 1541. године. 125 За ово време
ове територије су представљале границу и поприште ратова који су изазивали
депопулацију и масовне, па и принудне миграције становништва, а према
колонизационим мерама османских и угарских власти. 126 У другој половини XV
и првим деценијама XVI века, поново су насељаване опустошене пограничне
области, становништво са обе стране река се измењало више пута, па је у
Браничеву, поређењем извора пре ратова и тефтера из друге половине XV века,
закључено да је 68% познатих насеља наставило да живи и после турског
освајања, да је скоро 13% напуштено, али оставило траг, а да је нешто више од
19% насеља нестало. 127 Уочен је лаган пораст села између пописа из 1467. године
и 1476. године, међутим, услед ратовања од 1480. године до 1481. године, у
угарске крајеве је преведено више хиљада људи из северне Србије, а велики број
људи је преведен и током ратовања од 1500. године до 1502. године. 128 Тако је у
Лучици 1476. године пописано седамдесет седам сеоских насеља, а 1516. године у
дефтеру Смедеревског санџака било је само двадесет три, иако је постојао извесни
број села насељен власима чији попис није сачуван. 129
Напредак села Пожаревац, односно данашњег града Пожаревца, је у
почетку турске владавине био знатан, па је 1467. године имао четрдесет девет
кућа, а 1476. године је овде било већ 123 куће. 130 Међутим, крајем истог века или
почетком XVI века, село је престало да постоји, услед великих, често насилних
125 Александар Крстић, „Сеоска насеља у Подунављу и Посавини Србије и јужне Угарске у 15. и
првој трећини 16. века, Историјски часопис LII (2005): 165.
126 исто.
127 исто, 169.
128 исто, 172-173.
129 исто, 174. У селу Костолац је постојало шездесет четири куће 1467. године, односно осамдесет
три куће 1476. године, а у 1516. години је овде била седамдесет једна кућа - од тога педесет
муслиманских. У опадању је било и село Браничево које се од насеља са осамдесет седам кућа
смањило на село са четрдесет осам кућа. Село Кличевац је у 1516. години задржало број кућа из
1476. године (двадесет једна кућа), али су две куће сада биле муслиманске. До 1560. године се у
односу на 1476. годину насељеност Смедеревског санџака смањила за 40% (исто, 177, 181). Село
Храм, у подграђу истоимене тврђаве, након педесет шест кућа пописаних у 1467. години, 1476.
године је имало тридесет осам кућа (Ема Миљковић, Александар Крстић, Браничево у XV веку.
Историјско-географска студија (Пожаревац: Народни музеј Пожаревац, 2007), 128), док је 1516.
године прерасло у варош (Александар Крстић, „Сеоска насеља у Подунављу и Посавини Србије и
јужне Угарске у 15. и првој трећини 16. века, Историјски часопис LII (2005): 174, 177).
130 Александар Крстић, „Сеоска насеља у Подунављу и Посавини Србије и јужне Угарске у 15. и
првој трећини 16. века, Историјски часопис LII (2005): 174.
35