Viminacium

Костолца, „који је у свакој прилици с највећом вољом и љубављу вршио
фотографско снимање радова на подизању Храма.“ 390
Овде је важно вратити се на почетке истраживања остатака архитектуре и
заштите споменика у Србији у другој половини XIX века. Управо међу
истраживачима који су се бавили процесом заштите „националних споменика
културе“ кроз активности различитих научних друштва и институција, били су и
архитекти који су били најзначајнији на успостављању „српског националног
стила“ и „откривању етничке историје“ - Михаило Валтровић и Драгутин
Милутиновић (1840-1900). 391 Након Јанка Шафарика, који је путовао и проучавао
старине, одређујући оне средњовековне споменике који треба да послуже као узор
савременој националној архитектури, ова два истраживача су уз помоћ државних
институција, између 1871. године и 1885. године, у својим публикацијама
отворено заступали став да образац савремене архитектуре у Србији треба
тражити у споменицима прошлости, а за многе њихове следбенике, моравска
стилска група ће представљати најизворнији национални ликовни израз. 392 Ово је
била једна „духовна линија“ у архитектонском стварању коју су Михаило
Валтровић и Драгутин Милутиновић заступали, а са њима и Коста Јовановић
(1849-1923), Душан Живановић (1853-1937), Андра Стевановић (1859-1929),
Милорад Рувидић (1863-1914), Драгутин Маслаћ (1875-1937), Бранко Таназевић
(1876-1945), Момир Коруновић (1883-1969), али и Александар Дероко, Петар
Поповић и Жарко Татић (1894-1931). 393 У овом архитектонском оквиру је настала
и Црква Светог Георгија у селу Костолац.
Црква Светог Георгија, инспирисана моравским стилом, триконхалне је
основе, има централно кубе и звоник, олтарски простор је проширен додавањем
390 Константин С. Богдановић, Драгутин В. Тодић, велики хришћанин и родољуб (Београд:
Јединство, 1928), 46-48, 52, 68, 76-77.
391 Aleksandar Ignjatović, Jugoslovenstvo u arhitekturi 1904-1941 (Beograd: Građevinska knjiga, 2007),
318.
392
isto, 318-319. Александар Игњатовић њихово деловање назива „школским примером
конструкције националне културе“, када су „открили, регулисали, архивирали, разрадили и
предложили појмове и својеврсан архитектонски и визуелни језик нације,“ где је Милутиновић
био заслужан за увођење предмета „Византијски стил“, односно „Византијска архитектура“ у
високошколску наставу у Србији уз идеју о византијској уметности као извору српске, док је
Валтровић „лоцирао најаутентичније српске градитељске традиције“ у архитектури из доба кнеза
Лазара и деспота Стефана, касније названој моравском школом (isto).
393 Миладин Лукић. „Архитекта Жарко Татић: Поводом 120 година од рођења (1894-1931)“,
Модерна конзервација, 2 (2014): 68-69.
143