Viminacium

Аутентичност и интегритет према Оперативним смерницаma о
примени Конвенције о заштити светског културног и природног наслеђа -
Заштита светског наслеђа од стране Унеска је званично започела потписивањем
Конвенције о заштити светског културног и природног наслеђа 1972. године,
према којој се тврди да постоје неки делови светског и културног наслеђа који су
толико јединствени и научно важни за свет да њихово очување за садашњост и
будућност није брига само појединачних нација, већ и међународне заједнице. 86
Прво добро светског наслеђа је уписано на Листу светске баштине 1978. године.
Да би неко место данас било уписано на ову Листу, у складу са Оперативним
смерницаma о примени Конвенције заштити светског културног и природног
наслеђа, потребно је да поседује изузетну универзалну вредност, односно
„културни и/или природни значај који је толико изузетан да превазилази
националне границе и постаје од заједничког значаја за садашње и будуће
генерације целог човечанства“, 87 испуни услове аутентичности и интегритета, и
има одговарајуће системе законске заштите, редовног одржавања и очувања, као и
планиран простор јасно одређених граница. 88
Појам аутентичности није постојао у Конвенцији из 1972. године. Увео ју
је Икомос 1976. године, као „јединство и интегритет квалитета који проистиче из
окружења, функције, дизајна, материјала, занатског рада и стања у коме се нешто
налази“, а концепт је уведен у Оперативне смернице 1977. године, као
„аутентичност у дизајну, материјалима, занатском раду и окружењу“, односећи се
само на материјалне атрибуте неког дела. 89 Настао је као резултат европске
конзерваторске мисли и у духу Венецијанске повеље, према којој би све
реконструкције требало избегавати a priori. 90 Међутим, убрзо је и „изазван“
номинацијама за Унескову Листу светског наслеђа, и то реконструисаних места
Каркасон је уписан баш на основу поменутих рестаурација, као носилац важне улоге у тадашњем
европском покрету очувања наслеђа. Приликом уписа, рестаурација више није тумачена као
претња историјском ткиву, већ као један други, различит „слој“ у његовом постојању (isto, 343).
86 R. O. Slatyer. „The Origin and Evolution of the World Heritage Convention“. Ambio 12, 3/4(1983):138
87 UNESCO. The Operational Guidelines for the Implementation of t he World Heritage Convention,
https://whc.unesco.org/en/guidelines/, par. 77-78.
88 isto, par.78, 87, 96.
89 Christina Cameron, Nabuko Inaba, „The Making of the Nara Document on Authenticity“. APT
Bulletin 46/4(2015): 31
90 ICOMOS. International Charter for the Conservation and Restoration of Monuments and Sites (The
Venice Charter 1964), https://www.icomos.org/charters/venice_e.pdf, art.15.
300