Viminacium

Сједињеним Америчким Државама и која је радила у Костолцу од 1948. до 1997.
године, 496 и улаз у поменуто рударско окно. 497
Стање осталих елемената индустријског наслеђа је изузетно лоше, а да би
се ово променило, неоспорно је да су потребна велика улагања. Међу њима
најистакнутије место заузима рударска колонија Ђорђа Вајферта у селу
Костолац поред улаза у подземни рудник.
Рушење свих индустријских погона у оквиру простора око старог рудника,
засипање некадашњег Тодићевог пристаништа пепелом и запуштено стање
рударске колоније, слика је односа великог броја генерација након Другог
светског рата према овом индустријском наслеђу. Улаз у рударско окно „Свети
Ђорђе“ затворено 1966. године, након 96 година рада, је уређен и обележен, али је
старо рударско звоно које је било изнад улаза пре неколико година украдено.
Управна зграда, стамбене и остале грађевине рударске колоније су у веома лошем
стању. Неке су пусте, а неке бесправно насељене Ромима већ деценијама уназад,
иако имају статус културних добара под претходном заштитом. Без обзира на
врсту радова, и начин на који их изводе Роми на овим грађевинама, неке од
грађевина управо ромским породицама дугују то што на неки начин и даље
опстају.
Посматрајући грађевине рударске колоније у селу Костолац, чини се да их
је немогуће поправити, а испред нас се поставља велики број питања о
могућностима њихове заштите и презентације. Тренутно као најважнији издваја
се проблем расељавања Рома који у колонији бесправно станују. У Акционом
плану за унапређење положаја Рома на територији Града Пожаревца за период
496
ДраганaСпасић-Ђурић, „Прилог проучавању историје рударства у Костолцу“, Мајдан
2/2012(2012): 2. Интересантно је да се парна локомотива произведена у Филаделфији 1916. године,
и која због два димњака носи надимак „Двоглава аждаја“, налази као један од вредних експоната
изложених у Пожеги, у издвојеном одељењу Железничког музеја Београд, Одељењу узаних пруга,
а под именом „Костолац“.Ова локомотива је једна од 200 локомотива овог типа, произведених за
потребе француске војске на Солунском фронту, а данас у свету постоје само два примерка - један
у Пожеги и један у Дрездену у Немачкој. Након окупације Француске од стране Немачке 1940.
године, Немци су преузели француски железнички парк, а затим су ову локомотиву после
окупације Србије донели у Костолац, која је у костолачком руднику радила до 1951. године, када
је постала музејски експонат, па одатле и долази њено име. Управо ова локомотива ће бити
изложена 2018. године у Паризу поводом обележавања стогодишњице завршетка Првог светског
рата на изложби у Палати инвалида (Politika. “Ćira sa Solunskog fronta putuje na izložbu u Pariz,
27.07.2017”.http://www.politika.rs/sr/clanak/385611/Cira-sa-Solunskog-fronta-putuje-na-izlozbu%20-u-
Pariz)
497
ДраганaСпасић-Ђурић, „Прилог проучавању историје рударства у Костолцу“, Мајдан
2/2012(2012):1-2.
403