Viminacium

Euminacio. 53 На Појтингеровој карти, за коју се претпоставља да је у оригиналу
настала око 340. године од стране римског картографа Кастројуса, 54 Виминацијум
је, у мрежи путева Римског царства са путним станицама и њиховим међусобним
рaстојањима, означен као Viminatio. 55
Виминацијум срећемо и у делима многих касноантичких и
рановизантијских писаца. Приск (Priscus, 410(420) – после 472) нам доноси
податак да је Виминацијум страдао у налету Хуна 441. године, односно 443.
године. 56 Прокопије (Procopius, 500-554) нам је оставио важан запис из VI века,
као још један од доказа да је Виминацијум страдао у хунској најезди у V веку, али
и да га је касније обновио Јустинијан. 57
Много касније, током XII века, када Виминацијум више не постоји, у
географским списима је означен само град Браничево и то на карти из XII века
коју је израдио Aл-Идриси (Muhamed as Șarif al Idrisi, 1099 (1100) – око 1162)
учењак са Кордобе, рођен у Мароку. 58 Имена на карти je протумачио Конрад
Mediterranean, ur. David Woodward, John Brian Harley (Chicago: University Of Chicago Press, 1987),
235-236.
53
Драгана Спасић-Ђурић, Виминацијум: главни град римске провинције Горње Мезије.
(Пожаревац: Народни музеј Пожаревац, 2002), 17-18.
54 Гавро Шкриванић, „Југословенске земље на Појтингеровој карти“. У Monumenta cartographica
Iugoslaviae I – Античке карте, ур. Гавро Шкриванић (Београд: Историјски институт, 1974), 35.
Карта је добила име по немачком научнику Конраду Појтингеру (Conrad Peutinger, 1465-1547),
пронађена је у препису крајем XV века, и први пут објављена половином XVIII века (исто).
55 исто.
56 Miomir Korać, Živko, Mikić, Antropološka kolekcija Viminacium I: nekropola Pećine (Beograd:
Centar za nove tehnologije Viminacium i Arheološki institut, 2014), 10-11. Приск нам доноси и
интересантну причу која је постала тема многих савремених аутора, с обзиром да говори о
Виминацијуму, али и о хунском, односно римском друштву. Наиме, Приск је током боравка у
Атилином кампу као изасланик 449. године, срео римског трговца који је говорио грчки и који се
потпуно интегрисао у хунско друштво. У расправи o предностима и манама „цивилизованог
живота“, односно „слободе степа“, сазнао је да је трговац одведен из Виминацијума у ропство, али
и да је од хунског власника касније добио слободу као заслугу за учествовање на бојном пољу на
страни Хуна (Leif Inge Ree Petersen, Siege Warfare and Military Organization in the Successor States
(400-800 AD): Byzantium, the West and Islam (Leiden: Koninklijke Brill NV, 2013) 367). Трговац се у
хунском друштву оженио, угодно живео и није желео да се врати у Источно римско царство
(Виминацијум), чији му се порески и судски систем није уопште допадао (Аlan Douglas Lee, From
Rome to Byzantium AD 363 to 565: The transformation of Ancient Rome (Edinbugrh: Edinburgh
University Press, 2013), 127-128).
57 Прокопије пише да је током обезбеђивања границе за време Јустинијана, а након што је Атилина
велика армија разорила градове, Виминацијум „обновљен у целости и начињен новим, јер је много
раније био срушен до темеља“. Јустинијан је тада обновио одбрану границе, али не у облику у
каквом је била раније, већ је постојећа утврђења ојачао, а велики број нових је и изградио
(Procopius, Complete Works (Hastings, UK: Delphi Publishing Ltd., 2016).
58 Ал-Идриси је дошао 1138. године на позив Краља Сицилије, Роџера II (1130-1154) на његов
двор, да створи прву тачну и научну карту читавог познатог света. Након петнаестогодишње
студије доступних извора, 1154. године су настале књига рукописа названа Роџерова књига (Kitab
Rudjar), и мапа Tabula Rogeriana. Услед политичких немира на Сицилији, латинско издање књиге
75