Viminacium

травеја исте ширине колике је онај са западне стране наоса, а у припрати су две
полукружне нише, са севера и југа, које на фасади делују као бочне апсиде
трапезне основе. 394 На фасади се као орнаменти налазе стилизовани појасеви за
спасавање са уписаним именима Тодићевих бродова и шлепова, а ту је и ленгер -
симбол бродарства и наде. 395 Ови симболи су комбиновани са преплетима и
розетама моравске школе и из близине се препознају у својој основној функцији,
док из даљине представљају круг, крст и палмету. 396 (сл. 50)
У летопису Цркве Светог Георгија у селу Костолац је записано да је
архитекта био Петар Поповић. Петар Поповић је учествовао у изградњи великог
броја јавних грађевина Краљевине Србије (1912–1913) и Краљевине
СХС/Југославије (од 1918). 397 Александар Кадијевић пише да се Поповић
противио „агресивним упливима неодуховљене модерне“, заступајући
„стваралачку обнову српског средњовековља“. 398 Петар Поповић је као млад
архитекта радио на рестаурацији цркве Лазарице у Крушевцу почетком прошлог
394 исто, 66, 69-70.
395
Драган Фелдић, „Домови и људи“, у Здружено електропривредно предузеће Србије –
Индустријско енергетски комбинат Костолац 1870-1970., ур. Саша Марковић (Костолац: Одбор
за прославу сто година рудника и 25 година термоелектрана ИЕК-Костолац, 1971), 216.
396 Миладин Лукић, „Архитекта Жарко Татић: Поводом 120 година од рођења (1894-1931)“,
Модерна конзервација, 2 (2014): 69-70.
397 Александар Кадијевић, „Градитељска делатност Петра Ј. Поповића у југоисточној Србији
(1908–1930)“, Зборник Матице Српске за ликовне уметности 40: 225. Петар Поповић је био
студент професора Драгутина Милутиновића и Андре Стевановића, од 1897. године запослен у
Министарству грађевина Краљевине Србије, а од 1919. као наставник на предмету „Византијски
стил“ на архитектонском одсеку Техничког факултета. Пројектовао је и саградио велики број
јавних здања, али је градио и за приватне наручиоце и надзирао извођења туђих дела (исто, 226).
Из његовог опуса, Александар Кадијевић, осим здања у Београду (Хотел „Петроград“на Савском
тргу7, палата „Руски цар“ у Кнез Михајловој улици, палата генерала Димитријевића на углу
Улица Краља Милана и Кнеза Милоша, Црква Свете Тројице наТорлаку(са Ж.Татићем), Храма
Светог Александра Невског на Дорћолу (са В. Андросовим и Д. Бабићем), палата Министарства
просвете у Улици Ђуре Јакшића 7 и др.), издваја и јавне грађевине у другим местима Србије
(Окружно начелство у Врању, Окружно начелство у Зајечару), али и капелу Светог Ђорђа
генерала Белимарковићау Врњачкој Бањи, и више храмова и цркава, међу којима су задужбински
Храм Светог Георгија породице Тодић у Костолцу и Црква Светих Врача у Летњиковцу код
Пожаревца (1926., са А. Дероком), Црква Самодрежана Косову (1928., са А. Дероком) и Црква
Светих Петра и Павла у Доњој Локoшници код Лесковца (1930), као и више спомен-костурница,
али и радове на иконостасу маузолеја Светог Ђорђа на Опленцу (1924–1930) и конзерваторскорестаураторске
радове у Жичи, Сопоћанима и Лазарици (исто, 226-227, 229, 235, 237-239).
Александар Кадијевић архитекту Поповића описује као „утицајног државног архитекту блиског
династичким круговима“, који је имао препознатљива ауторска решења и завидну продуктивност,
заузимајући високе функције – као универзитетски професор, руководилац одељења у
Министарству грађевина и члан Српске Краљевске Академије, добивши различита друштвена
признања (исто, 225-226).
398 исто, 226.
144