Viminacium

нова. 486 Рударска колонија Ђорђа Вајферта у данашњем Старом Костолцу је
Индустријско наслеђе XIX века и прве половине XX века и рударска
колонија у селу Костолац - Још у средњем веку су у Србији поред рудника
настајале вароши и градови, а процес се наставља у време обнове српског
рударства средином XIX века, када се обнављају стара насеља и формирају
представљала ново уређено насеље за индустријске раднике, као једна
„урбанистичка агломерација“ која се по садржају и форми разликовала од села у
коме се налазила. 487 Село се налазило на источној страни Сопотске греде, док се
сводом, са пространом олтарском апсидом и бочним певницама, споља полигоналним, а изнутра
полукружним. Зидана је каменом и опеком. Над западним делом 1856. године дозидан је звоник
квадратне основе. Уз саму олтарску апсиду, са спољне стране, налази се гроб Милутина
Петровића, брата хајдук Вељка Петровића. Живописање храма започели су 1852. године Милија и
Иван Марковић, а уз рад на иконостасу 1870. године га је наставио Никола Марковић. Црква
поседује збирку од четрнаест икона Јање Молера, драгоцену зографску целину из прве половине
XIX века (РЗЗЗСК Смедерево. Услови чувања, одржавања и коришћења споменичког наслеђа и
утврђене мере заштите у оквиру граница Просторног плана Града Пожаревца (Смедерево:
РЗЗЗСК Смедерево, 2012), 7; РЗЗСК Смедерево. „Саборна црква Светих Арханђела у Пожаревцу“.
http://spomenicikulture.org.rs/sr/kulturna-dobra/saborna-crkva-svetih-arhan-ela-u-po-arevcu).
У последњој деценији XIX века јавља се и први храм на територији који је имао карактер
задужбине. У питању је Црква Светог Николе, коју је подигао прота Петар Шљивић (1818-1902),
парох трњански, син војводе рамског Живка Шљивића и његова жена Јелена, кћи трговца из
Пожаревца (РЗЗСК Смедерево 2012, 7). Године 1890. Петар Шљивић је подигао је ову цркву као
породичну капелу са криптом и храмом, по пројекту архитекте Светозара Ивачковића. Црква је
једнокуполна, са основом у облику грчког крста, а фасаде су првобитно биле полихромно решене
у духу ханзенатике, комбинацијом окер и теракот фасадне опеке, али је данас фасада у црвеној
боји. Уз цркву се првобитно налазила дрвена звонара, која је замењена зиданим звоником. Иконе
су рад академског сликара Андреја Биценка из тридесетих година XX века (РЗЗСК Смедерево.
„Црква Светог Николе у Пожаревцу“. http://spomenicikulture.org.rs/sr/kulturna-dobra/crkva-svetognikole-u-po-arevcu
У старом делу Пожаревца у Немањиној улици налазиле су се две куће војводе Петра Добрњца
(1771-1828) који је предводио устанике пожаревачког краја у Првом српском устанку, заједно са
Миленком Стојковићем и Карађорђем учествовао је у ослобађању Пожаревца, а до 1811. године
живео је у Пожаревцу. У последњој деценији XX века једна од кућа је срушена, док је друга,
млађа, обновљена, и данас је последњи примерак градске архитектуре из времена пре Првог
српског устанка у Пожаревцу. Старија кућа је била је грађена на темељима од опеке у бондручној
конструкцији са сложеним кровом покривеним ћерамидом, са „кућом“, две собе и магазом, у коју
се улазило споља. Млађа кућа је била исте конструкције, првобитно је и она имала трем, али је он
накнадно био зазидан, а затим јој је приликом рестаурације крајем XX века поново враћен
оригиналан изглед. У њој је сачувана и осликана таваница од шашоваца. Данас је овде смештена
историјска поставка Музеја Пожаревац под називом „Фонд Петра Добрњца“ (РЗЗСК Смедерево.
„Две старе зграде у Пожаревцу“. http://spomenicikulture.org.rs/sr/kulturna-dobra/dve-stare-zgrade-upo-arevcu).
486
Живка Ромелић, „Рударски станови у североисточној Србији“, Гласник Етнографског
института 49 (2000): 225-226..
487
Драган Фелдић, „Домови и људи“, у Здружено електропривредно предузеће Србије –
Индустријско енергетски комбинат Костолац 1870-1970., ур. Саша Марковић (Костолац: Одбор
за прославу сто година рудника и 25 година термоелектрана ИЕК-Костолац, 1971), 214.
160