Viminacium

„Рит“. 660 На територији Виминацијума, индустријализацијом простора „нестаје
Речица топоним „Душник“ означава брдо на тромеђи атара Речице, Кличевац и
Курјаче. Овде се налази багрем са „вилиним венцем“, односно пузавицом која је
никла из самог дрвета. Дрво не сме нико да посече или оскрнави, јер се верује да
ће се њему или његовој породици догодити несрећа. „Ерина долина“ је добила
име по неком Ери који је ту гајио козе. И у Речици постоји локалитет истог
значења као кличевачки „Помрлово“, а зове се „Помрло“. Такође, и овде се налази
читав један крајолик са бројним топонимима“, а истовремено настају неки други
савремени називи, као што су „Централа“, „Коп“, „Кипа“, „Канал“, „Топла вода“,
„Пепелиште“, „Дробилана“ и др. 661
Етничка структура - Шире подручје Виминацијума има континуитет
насељавања већ миленијумима, а кроз читаву историју овде су се сусретали и
мешали разни народи, остављајући трајне трагове у њему.
Простор данашње Србије је војним освајањима интегрисан у грчкоримски
свет у време императора Августа. Латински језик који су донели
војници постао је језик споразумевања, али су се језици говорени пре доласка
Римљана на ово тле, вероватно задржали у изолованим и слабо урбанизованим
крајевима, као што су језик Трачана, Илира, Дарданаца или Дачана. Нови градови
су се развили на Јадрану, дуж лимеса, као и уз основне стратешке комуникације
на главном правцу Сирмијум – Византион и уз пут који је повезивао Дунав са
данашњим Солуном, али су многе области остале без градских центара.
Прихватање хришћанства се такође ограничило на градове, док се у селима
процес одвијао споро. Држава је контролисала пољопривреду у околини градова,
помно пратила области рудника као великих царских домена, а са осталих
територија је регрутована војска. 662
Виминацијум, као место на географском раскршћу истока и запада и
највећи град римске провинције Горње Мезије, представљао је плодно тле за
660 исто, 64-65.
661 исто, 62.
662 Баван, Бернар / Bavant, Bernard. „Историјски контекст / Contexte historique”. У Ivstiniana Prima
– Царичин Град, уредници B. Bavant, V. Ivanišević (Лесковац: Народни музеј, 2006), 63-64.
195