Viminacium

етнопарка углавном приказане оригиналне грађевине народног неимарства, у
постојећем или новом амбијенту, док су грађевине музеја на отвореном реплике
историјских грађевина. Међутим, оба парка преко материјалних остатака
презентују нематеријално наслеђе на сличан начин, уз помоћ демонстрација
старих заната и вештина.
У Србији данас постоји велики број етнопаркова, од којих су неки настали
од оригиналних очуваних кућа задржаних на истом месту, неки од измештених
кућа, чиме је направљен нови склоп на новом терену, а има и оних мешовитих. 285
Разговори о стварању етнопаркова у Србији као амбијенталних целина које би,
поред заштите наслеђа, испуњавале и друге друштвене потребе, посебно у
области туризма, започели су шездесетих година двадесетог века, па је тако
настао етно парк у Сирогојну, односно комплекс Старо село који је 1985. године
проглашен за споменик културе. 286 Археолошко-етнографски комплекс у селу
Равна налази се у непоредној близини остатака римског војног логора и цивилног
насеља Timacum Minus. Овде се налази сеоска школа из 1906. године, која се
данас користи за смештај истраживача, али и као радионица и простор за чување
археолошких налаза, а у њеном дворишту је око старог бунара формиран
лапидаријум са раноримским надгробним споменицима. Поред школе, ту су и две
презентоване сеоске куће, пренете са простора Белог Тимока, као представници
народног градитељства с краја XIX и почетка XX века, али и пресељене зграде
285 Љиљана Грчић, Мирко Грчић.„Традиционално сеоско неимарство у културном пејзажу Мачве,
Посавине и Поцерине“, Гласник Српског географсkог друштва lxxxvii/1(2007):157-160.
286 Крајем 1979. године Радна организација „Сирогојно” дала је предлог изградње етно-парка, уз
проширење своје дотадашње основне делатности - плетења одевних предмета. Уз учешће
стручњака из Етнографског музеја у Београду и Републичког завода за заштиту споменика
културе, под вођством архитекте Ранка Финдрика, направљен је одабир и план преношења зграда
традиционалне архитектуре са Златибора, а на изабрану локацију у селу Сирогојно поред
заштићеног споменика културе од изузетног значаја, Цркве Светих Апостола Петра и Павла,
подигнуте у XVIII веку. Током 1982. године било је пренето ипостављено неколико зграда, а до
краја 1989. године у будући музејски комплекс био је пренето, реконструисано или изнова
подигнут велики број зграда, од којих су у некима основане радионице, пријемница, сувенирница
и простори за рад, док је некадашња појата била допуњена летњом позорницом (Зорица Златић
Ивковић, „Настанак и развој музеја на отвореном „Старо село“ у Сирогојну“, у Музеји на
отвореном. Зборник, ур. Н. Крстовић, Љ. Гавриловић, Љ., Љ.Тоскић (Ужице: Музеј на отвореном
Старо село у Сирогојну, 2012),15-41. Од почетка рада музеја 1992. године, планови се све више
усклађују ка европским музејима на отвореном, па је номинован и за „Европски музеј 2014.
године“, коју још од 1977. године додељује Европски музејски форум (Старо село Сирогојно,
Музеј на отвореном „Старо село“ у Сирогојну номинован за награду Европски музеј године 2014,
http://www.sirogojno.rs/muzej-na-otvorenom-staro-selo-u-sirogojnu-nominovan-za-nagradu-evropskimuzej-godine-2014).
343