Viminacium

је важно процес извести објективно, јер је она основни методолошки научни
поступак у одабирању оног шта треба чувати, а шта не, из фонда градитељског
наслеђа. 359
Досадашња валоризација ширег простора Виминацијума је вршена кроз
оцењивање карактеристика одређених историјских грађевина или простора, ради
њиховог уобичајеног дефинисања као законских врста непокретних културних
добара (археолошких налазишта, споменика културе, просторних културноисторијских
целина или знаменитих места), након чега је вршена другостепена
валоризација ради категоризације културних добара, односно одређивања
културних добара од великог значаја и културних добара од изузетног значаја, а
што је и прописано Законом о културним добрима из 1994. године. 360
Према истом закону споменик културе је „грађевинско - архитектонски
објекат од посебног културног или историјског значаја, као и његова градитељска
целина, објекат народног градитељства, други непокретни објекат, део објекта и
359 Слободан Ненадовић, Заштита градитељског наслеђа (Београд: Универзитет у Београду,
Архитектонски факултет, 1980), 15.
360 Према члану 2 Закона о културним добрима културна добра су ствари и творевине материјалне
и духовне културе од општег интереса које уживају посебну заштиту овим законом.“ Члан 3 уводи
став да „заштићена околина непокретног културног добра ужива заштиту као и културно добро.“
Члан 4 даље објашњава категорију културних добара под претходном заштитом, за које се каже да
представљају „ствари и творевине за које се претпоставља да имају својства од посебног значаја за
културу, уметност и историју.“ На крају долазимо до објашњења врста културних добара,
одређене према њиховом значају. Према члану 5, „културно добро од изузетног значаја јесте оно
културно добро које има једну од следећих карактеристика: 1) посебан значај за друштвени,
историјски и културни развој народа у националној историји, односно за развој његовог
природног окружења; 2) сведочи о пресудним историјским догађајима и личностима и њиховом
деловању у националној историји; 3) представља јединствене (раритетне) примерке стваралаштва
свог времена или јединствене примерке из историје природе; 4) велики утицај на развој друштва,
културе, технике и науке; 5) изузетну уметничку или естетску вредност, а „културно добро од
великог значаја јесте оно културно добро које има једну од следећих карактеристика: 1) значајно је
за одређено подручје или поднебље; 2) сведочи о друштвеним или природним појавама, односно
условима друштвено-економског и културно-историјског развоја у одређеним раздобљима; 3)
сведочи о значајним догађајима и истакнутим личностима из националне историје“ (Закон о
културним добрима. Службени гласник РС бр. 71/1994,52/2011, 99/2011). Валоризација која се
спроводи у надлежним установама заштите споменика културе у Србији обухвата првостепени
поступак (општа валоризација), када се грађевина одређује као споменик за јавни интерес, а затим
другостепени поступак када се одређују као споменик од великог или изузетног значаја. Настала је
из разлога указивања заштите у случајевима опште опасности, ратова и због међународних листа
добара од општег светског значаја, када се нека добра морају ставити у први план заштите, али то
не значи да се свим споменицима не указује једнака пажња у нормалним условима. Оне грађевине
за која још нису утврђена споменичка својства, а за које се то претпоставља, спадају у културна
добра под претходном заштитом. С обзиром да валоризација грађевина мора обухватити анализу
својстава везаних за различите научне области, она је увек интердисциплинарни поступак
(Слободан Ненадовић, Заштита градитељског наслеђа (Београд: Универзитет у Београду,
Архитектонски факултет, 1980), 23, 26).
363