Viminacium

века. 399 Део његовог архитектонског опуса који је носио препознатљиве елементе
моравске школе, Кадијевић је назвао „оригиналном неоморавском синтезом“,
односно „стапање морфологије различитих школа српске средњовековне
архитектуре, при чему им је богатом орнаментиком и декоративном пластиком
утискиван примарни моравски печат. 400 Међутим, Миладин Лукић, ауторство над
Црквом Светог Георгија приписује архитекти Жарку Татићу, 401 позивајући се на
некролог Татићу који је написао Александар Дероко, а у коме пише да су план и
пројекат за цркву у Костолцу, Татићеве „творевине“. 402
Александар Дероко и Жарко Татић су били вршњаци и студенти професора
Петра Поповића, а Татић је касније постао и кустос Народног музеја у Београду и
доцент Техничког факултета. Млади архитекти Дероко и Татић су били
ангажовани у припреми и техничкој обради документације за радове поверене
професору Поповићу. 403 За Жарка Татића, Миладин Лукић пише да је управо он
био „беочуг“ који повезује епохе у развоју делатности конзервације у Србији, и
који је своја архитектонско-историографска истраживања обликовао и
концептуално усмерио према новој области која ће тек касније добити форму
научне заштите споменика културе. 404 Анка Стојаковић, као оне који су највише
остварили у обнови споменика архитектуре између два рата, издваја управо Петра
Поповића и Жарка Татића, као оне који су утрли даљи пут Ђурђу Бошковићу. 405
Као Татићева ауторска дела из области сакралне архитектуре, Миладин
Лукић, осим цркве у селу Костолац наводи цркву у Кумодражу, али и цркву у
399 Aleksandar Ignjatović, Jugoslovenstvo u arhitekturi 1904-1941 (Beograd: Građevinska knjiga, 2007),
319.
400 Александар Кадијевић, „Градитељска делатност Петра Ј. Поповића у југоисточној Србији
(1908–1930)“, Зборник Матице Српске за ликовне уметности 40: 229. Зорица Шипка – Ергелашев
црквену архитектуру Петра Поповића, повезује са „српско-византијским стилом“ (Зорица Шипка-
Ергелашев, „Пера Ј. Поповић - живот и делатност“, Зборник Матице српске за ликовне уметности
16(1980): 166).
401 Миладин Лукић. „Архитекта Жарко Татић: Поводом 120 година од рођења (1894-1931)“,
Модерна конзервација, 2 (2014): 69.
402 Александар Дероко. „Жарко Татић, архитекта и кустос музеја у Београду“. Гласник Скопског
научног друштва, XIII(1934): 245.
403 Миладин. Лукић, „Архитекта Жарко Татић: Поводом 120 година од рођења (1894-1931)“,
Модерна конзервација, 2 (2014): 61, 62.
404 исто, 62, 66. Лукић даље пише да је Жарко Татић у снимањима и истраживањима историјских
грађевина, поред архитектонских анализа, често исписивао и њихово стање, узроке деградације,
давајући и мере за њихово очување или обнову, али и да се дотакао и популаризације наслеђа,
односно скренуо је пажњу на његове вредности, а кроз чланке које је објављивао у Политици
(исто, 62, 67).
405 Анка Стојаковић, „Обнова споменика архитектуре у Србији између два рата“, Рашка баштина
2: 265.
145