Viminacium

управо време доношења Венецијанске повеље (1964), чији је потписник била и
тадашња СФР Југославија, са Ђурђем Бошковићем (1904-1990) као
представником, 21 а нешто касније настаје и Конвенција о заштити светског
културног и природног наслеђа (1972). 22 У периоду после Другог светског рата
настало је више докумената као резултат одржаних саветовања служби заштите
тадашње СФР Југославије. 23 Управо је период од педесетих до седамдесетих
година прошлог века био веома плодан у области заштите културног наслеђа у
Србији, а тада је формиран систем заштите, сличан француском, са мрежом
установа по целој републици. 24 Закон о заштити културних добара је донет 1977.
21 ICOMOS 1965.
22 UNESCO 1972, Convention Concerning the Protection of the World Cultural and Natural Heritage,
https://whc.unesco.org/archive/convention-en.pdf. У овом периоду долази до прихватања тзв. активне
заштите свуда у свету, насупрот дотадшњој пасивној (биолошкој) заштити која је трајала од
краја XIX века. Пасивна заштита је неговала приступ којим су се чували сви историјски слојеви
културног добра, односно његов биолошки раст, из чега се развило „екстремно гледиште“ по коме
се готово уопште није допуштала рестаураторска делатност, а заштита се сводила искључиво на
конзервацију, али и пасивност конзерваторске службе, чија се делатност свела на давање одобрења
и дозвола (Tomislav Marasović, Aktivni pristup graditeljskom nasljeđu (Split: Sveučilište u Splitu -
Filozofski fakultet u Zadru - OOUR Prirodno-matematičkih znanosti i studija odgojnih područja u Splitu,
Društvo konzervatora Hrvatske – Zagreb, Arhitektonski fakultet Sveučilišta – Zagreb - Postdiplomski
studij graditeljskog nasljeđa u Splitu, 1985), 9-10) Код активне заштите, која настаје половином XX
века, конзерваторске служба добија активнију улогу, баш као и сви други субјекти у заштити, и
овде Томислав Марасовић издваја четири најважније промене: 1. осим „признатих или пробраних
споменика културе“, значај добијају и грађевине мањих историјских или естетских вредности, али
које у историјском развоју имају своју културну, научну или амбијенталну вредност; 2. осим
појединачних грађевина, обраћа се пажња и на сложеније историјске средине (амбијенте, насеља,
регионе и историјске пределе); 3. осим заштите културних добара, усредсређене до тада на
„традиционално признате земље богатог наслеђа“, и то углавном у Европи, штите се и оне на свим
континентима; 4. након једностраног интереса за културно-уметничке вредности, преко
вредновања историјско-техничких достигнућа, долази се до сложенијег приступа решавању
друштвених, економских, еколошких и других проблема, својствених историјској околини (isto,
17).
23 Југословенско саветовање „Урбанизам и заштита споменика културе“, одржано у Сплиту 1962.
године, пре сличних међународних докумената препознало је споменике културе као чиниоце
развоја који би требало да постану саставни део просторног, регионалног и урбанистичког
планирања. „Стална конференција градова Југославије: констатације и предлози за заштиту
споменика културе у градовима“ је одржана у Охриду 1967. године, а на њој је истакнута важност
повезивања служби заштите са урбанистичким службама. Сплитска декларација из 1971. године
нагласила је важност ревитализације културног наслеђа у савременом граду осигуравањем
његових функција, али и укључивање наслеђа у планове уређења. Основе дугорочне пројекције
заштите и уређење природне и градитељске баштине Југославије, документ донет 1984. године,
био је заснован на иницијативи за заштиту наслеђа коју је покренуо Савет за човекову средину и
просторно уређење 1975. године, a са циљем стварања услова за укључивање наслеђа у просторне
планове, као и у Дугорочни план Југославије до 2000. године (О наведеним скуповимаи плановима
видети у: Marko Rukavina, Mladen Obad Ščitaroci,“Upravljanje arheološkim nasljeðem. Proces povezan
s urbanističkim i prostornim planiranjem“, Prostor 23/2015 (2015): 321).
24 Aleksandra Djukić, Mirjana Roter-Blagojević, Marko Nikolić, „Serbian Cultural Territorial Systems.
First Experiences“, u Cultural Territorial Systems. Landscape and Cultural Heritage as a Key to
Sustainable and Local Development in Eastern Europe, ur. F. Rotondo i dr. (Berlin: Springer, 2016), 269.
70