Viminacium

непрекидних ратова до 1232. године и смењивања Угарске и Бугарске на овим
територијама, насеље на локалитету „Рудине“ се прво смањује, повлачењем
становништва ка утврђењу, затим постаје и напуштено, док економска моћ града
Браничева вероватно опада. 89
Када је Византија обновљена, 1261. године, њена граница је већ била
далеко од Дунава, па и града Браничева. 90 Угарској власти и постојању Кучевскобраничевске
бановине (помиње се 1272-1273. године), 91 крај чине два брата,
бугарски племићи Дрман и Куделин, који се одмећу и самостално управљају
областима Браничева и Кучева 92 више година, са седиштем у Ждрелу на Млави. 93
Поразили су их 1292. године српски владари, браћа Драгутин (1252-1316) и
Милутин (1253-1321), па земље Браничево и Кучево улазе у састав српске државе,
односно под власт краља Драгутина. 94 Тако почетком последње деценије XIII
века, Браничевски град доживљава страдање, а стратешки значај добија Ждрело,
повучено у планине, као ново средиште области Браничева. 95 После смрти
српског цара Душана (1308-1355), у Браничеву су завладала три брата
89
Вујадин Иванишевић, „Стари Костолац, локалитет Рудине – насеље“, Гласник Српског
археолошког друштва 3 (1986): 225. Ископавања на локалитету „Рудине“ показала су остатке
античког и средњовековног насеља и позно-средњовековне некрополе, опредељене у период III и
IV века, односно у крај XII и почетак XIII века. Насеље се налазило на периферији тадашњих
урбаних центара у оба историјска раздобља, а насељавање се одиграло у периоду развоја ових
центара, односно повећања популације и економског јачања античког Виминацијума и каснијег
средњовековног Браничева. Антички комплекс је подигнут или проширен почетком III века када
се народ више везивао за земљу, а муниципијум Виминацијум ширио. На истраженој површини су
откривени делови великих античких грађевина. Појава западних Гота после 378. године се
повезује са престанком циркулације новца каснијег периода, као и открићем грађевина повезаних
са федератским слојем становништва које је овде настањено након што су се романизовани
становници повукли у уже градско језгро (исто, 222-223).
90 Михаило Динић, Браничево у средњем веку (Пожаревац: Народни универзитет у Пожаревцу,
1958), 16.
91 Ема Миљковић, Александар Крстић, Браничево у XV веку. Историјско-географска студија
(Пожаревац: Народни музеј Пожаревац, 2007), 13.
92 Кучево је било назив за земљу на левој обали Велике Мораве. Видети у: Тибор Живковић,
Владета Петровић, Александар Узелац, Анонимов опис источне Европе (Београд: Историјски
институт Београд, 2013), 173-174.
93 Михаило Динић, Браничево у средњем веку (Пожаревац: Народни универзитет у Пожаревцу,
1958), 18.
94 Тибор Живковић, Владета Петровић, Александар Узелац, Анонимов опис источне Европе
(Београд: Историјски институт Београд, 2013), 163; Александар Узелац, „Кан“ Ногај, краљ
Милутин и српско-татарски сукоби крајем ХIII века, Војно-историјски гласник 1 (2009): 17-19;
Узелац, Александар. Под сенком пса. Тартари и јужнословенске земље у другој половини XIII века
(Београд: Утопија, 2015), 210.
95 Марко Поповић, Вујадин Иванишевић, „Град Браничево у средњем веку“, Старинар XXXIX
(1988): 168.
29