Viminacium

форми у мање трајним материјалима, што се може видети и у „лажним
рушевинама“ XVIII века 149
Истинским рушевинама можемо назвати грађевине оштећене током неког
историјског сукоба или природне катастрофе, тј. измењене проласком времена,
док су лажне рушевине грађевинае наменски изграђене у облику рушевине. 150
Какав утицај имају ове две врсте грађевина на доживљај њихових посматрача?
Лажне и истинске рушевине имају једну заједничку особину, а то је стање
пропадања и урушавања, стечено или наметнуто, које је за ово кратко
истраживање битније од њихових потпуних физичких сличности, односно
проблема оригинала и копије, једног од основних тема у области историје
уметности и конзервације. 151
За рушевину можемо рећи да код посматрача представља непознату
прошлост и објекат из маште, али и да скреће њихову пажњу на бесконачно малу
улогу човека унутар континуума времена. 152 Причање прича о прошлости,
људима, местима и стварима и дељење истих прича са другима је онтолошки
услов друштвеног живота. Када смо испред неке рушевине, несвесно себе
постављамо у везу са конкретним местом, његовим духом и историјом, и тако у
149 isto, 6.
150 Лажна рушевина је кроз историју архитектуре често називана folly. Убрзан развој изградње
follies почиње у XVIII веку у оквиру европских пејзажних вртова. Овом развоју претходе
заљубљеност људи у археологију и велики број радозналаца који су похрлили у посету
историјским местима широм света након проналаска Помпеје и Херкуланума, па су лажне
рушевине подигнуте углавном као копија неке истинске рушевине (Emilija Nikolić, Jelena
Anđelković Grašar, Dragana Rogić, „Authenticity in Presenting History: The Influence of Ruins on
Visitor’s Impressions“, Archaeology and Science 7/2011(2012): 233). Ови пејзажни вртови су постали
„нови светови“ које су архитекти и њихови патрони стварали код куће, након повратка са великих
путовања по класичном свету, пуни „сувенира антике“ у зеленим вртовима и „замишљене
будућности утопијских копија.“ Још од ренесансе, вртови су дозвољавали „ослобађање од
конвенција, негујући смисао повратка коренима, и угошћавајући изненађујуће оригинална
архитектонска дела“ (Barry Bergdoll. European Architecture, 1750-1890 (Oxford: Oxford University
Press, 2000), 73). Иако се под овим именом углавном подразумевају грађевине подигнуте у облику
рушевине у европским вртовима XVIII века, препознавање грађевина под овим именом је ипак
много шире, па folly неки аутори карактеришу као бескорисну грађевину повезану са бежањем од
опште норме, подигнуту са намером да се у њу гледа и у њој ужива, али и да пружи задовољство
градитељу и још више да изненади странца (Jeffrey W. Whitelaw, Follies (Buckinghamshire: Shire
Publications Ltd., 2005), 5). Црвене павиљоне парка Ла Вилет, са различитим садржајима, њихов
архитекта Бернар Чуми је назвао follies, док цео комплекс описује као „деконструкцију“ (Ranko
Radović, Nova antologija kuća (Beograd: Građevinska knjiga, 2001), V-VII, IX-X, XIII).
151 Emilija Nikolić, Jelena Anđelković Grašar, Dragana Rogić, „Authenticity in Presenting History: The
Influence of Ruins on Visitor’s Impressions“, Archaeology and Science 7/2011(2012): 231-232.
152 Rumiko Handa, “How Architectural Ruins Entice the Observers' Engagement: The Hermeneutical
Function of Distanciation“, Architecture & Art 17(2010):60. Видети и у: Emilija Nikolić, Jelena
Anđelković Grašar, Dragana Rogić, „Authenticity in Presenting History: The Influence of Ruins on
Visitor’s Impressions“, Archaeology and Science 7/2011(2012): 234.
312