Viminacium

резултат грешке приликом уређивања и штапмања књиге. Структуре се налазе на
правим местима у оригиналу - аутографији која се налази у Универзитетској
библиотеци у Болоњи. 63 У целини са десне стране реке, Марсиљи црта и описује и
издвојен утврђен део у северозападном делу насеља, са бунарима или цистернама
који, како пише Владислав Поповић по свом положају подсећају на издвојене
брањене просторе унутар утврђених градова касног Царства. Поповић даље пише
да га према контурама целина приказана са десне стране реке подсећа на „Чаир“ 64
и да Марсиљијев план Виминацијума и данас представља донекле загонетку за
истраживаче, с обзиром да се чини да је погрешио у димензијама структура, а с
друге стране знамо да му његов предан рад то вероватно не би дозволио. 65 (сл. 11)
63 Ђокић, Даница, Јацановић Драган. „Топографска грађа Стига“, Viminacivm 7 (1992): 70
(аутографија је објављена и у Поповић, Иванишевић 1988, 128, сл.1). Осим ове замене промењено
је и име Браничева, односно Breninshovatz, како је име гласио у оригиналу. Оно је у књизи постало
Brenincolatz, вероватно опет као резултат грешке. Посматрајући карте других делова Дунава (у
Марсиљијевој књизи) види се да Марсиљи није уписивао античке називе места, већ имена
тадашњих места. У том смислу, знајући да је село Костолац у време његовог сакупљања података
још увек било на десној страни реке Млаве, Марсиљијев Breninshovatz можда можемо повезати са
топонимом Браничевац, како се зове падина у селу Костолац на левој страни Млаве, у јужном делу
узвишења на коме се Браничево налази.
64 Владислав Поповић, „Увод у топографију Виминацијума“, Старинар XVIII/1967 (1967): 29-49.
Поповић овде мисли на град и логор Виминацијума. У доба када је Поповић писао овај текст,
делови локалитета „Чаир“ – делови логора Виминацијума и делови локалитета „Градац“- делови
градског насеља Виминацијума су биле једине истраживане грађевинске целине Виминацијума.
Оне су касније, 1949. године и заштићене од стране државе.
65 исто, 31-32. Ако погледамо однос димензија града и логора Виминацијума и Браничева у
стварности и на Марсиљијевим цртежима, види се да је грешка у цртежу заиста велика, јер је
Виминацијум у стварности много већи од Браничева. О овоме је писао и Марко Поповић (Марко
Поповић, „Светиња, нови подаци о рановизантијском Виминацијуму“, Старинар XXXVIII (1988):
31), када је рекао да су утврђења предимензионирана, али и да је утврђење са десне стране реке
погрешно оријентисано. Међутим, било како да окренемо Марсиљијев цртеж, он не одговара
Виминацијуму, иако обликом подсећа на његово градско насеље. Можда се може поставити и још
једна претпоставка, а то је да је Марсиљи нацртао само северозападни извојени део Виминацијума
на локалитету „Селиште“ са својим сопственим унутрашњим издвојеним делом, који се, гледајући
авио снимке простора на коме се његови обриси разазнају, заиста и чини одвојеним од осталог
дела насеља. На овом локалитету су рекогносцирањем утврђени трагови већег насеља, али и
масивни бедеми са спољним потковичастим кулама, током ископавања од 1990. до 1991. године
(видети у: Ђокић, Даница, Јацановић Драган. „Топографска грађа Стига“, Viminacivm 7 (1992): 73).
Према димензијама онога што се види на снимку, структура би одговарала Марсиљијевим
цртежима, а и облик се може прихватити као веома сличан. Међутим, гледајући неке друге
елементе цртежа, као што је међусобна удаљеност структура са две стране реке која свакако није
добро приказана, доношење закључака на основу поређења по димензијама се чини помало
неоснованим. Такође, ако је Марсиљи представио само издвојени део, поставља се питање зашто
није нацртао даље и насеље и логор Виминацијума на истом цртежу. Могуће је да је он уцртавао
само видне остатке, и да су већ у то доба бедеми града и војног логора скоро потпуно нестали.
Њихове остатке су, уистину, уцртали истраживачи после њега (у питању су Михаило Валтровић
који је вршио ископавања 1882. године и Милоје Васић који је то учинио у периоду ид 1902.
године до 1903. године), али њихов начин рекогносцирања терена је сигурно био другачији, с
обзиром да су циљано истраживали антички Виминацијум. Марсиљи је једноставно снимио оно
што је јасно видео и што се истицало у терену. Доказ за ово може бити и податак да на његовој
77