Viminacium

Према једном Вајфертовом биографу, Ђорђе Вајферт (1850-1937) 179 ,
рођен у Панчеву у тадашњем Аустријском царству, школовао се за трговца у
Будимпешти и на господарско-пиварској академији у Баварској, а по повратку у
Србију почео је да помаже оцу око вођења „Кнежеве пиваре“ у Савамали. 180 Затим
је 1872/1873. године подигао и нову пивару – „Прву српску парну пивару“ на
узвишењу Смутековац, простору данашњег Мостара у Београду. 181 Сматрао је да
је потребно да „своје предузеће снабде из своје земље свим потребним
сировинама“, па је то довело до његовог рада у рударству, односно истраживања
терена који су се у историји рударства помињали и потраге за угљем. 182 Јаков
Јаша Гргашевић (1890-1965) у свом делу Rudarstvo u Srbiji - sa slikama rudnika i
jednim dodatkom, из 1923. године, живот Ђорђа Вајферта назива „историјом
индустрије и рударства у Србији“. 183 Према званичној документацији, од 1881.
године Ђорђе Вајферт је правно једини власник костолачког рудника. 184 Од
његовог доласка на чело рудника у Костолцу, производња је убрзано расла, а за
управника рудника је 1883. године поставио Чеха Фрању Шистека (1854-
179 Ђорђе Вајферт је био српски индустријалац и доживотни почасни гувернер Народне банке
Краљевине Србије и Народне банке Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
180 Божидар Пејић, Душан Јаношевић, „Беочуг столећа“, у Здружено електропривредно предузеће
Србије – Индустријско енергетски комбинат Костолац 1870-1970, ур. Саша Марковић (Костолац:
Одбор за прославу сто година рудника и 25 година термоелектрана ИЕК-Костолац, 1971), 62.
181 Ненад Лукић, „Прва српска парна пивара Ђорђа Вајферта (1873–1947)“, Годишњак Града
Београда LIX (2012): 83.
182 Јaša Grgašević, Rudarstvo u Srbiji - sa slikama rudnika i jednim dodatkom (Beograd: Jugoslovenski
Lloyd, 1923), 5.
183
isto, 3. Јаша Гргашевић је био секретар Министарства трговине и
индустрије Краљевине СХС. Поменута Вајфертова биографија не помиње Фрању Вшетечког и
сматра Вајферта оснивачем рудокопа (Божидар Пејић, Душан Јаношевић, „Беочуг столећа“, у
Здружено електропривредно предузеће Србије – Индустријско енергетски комбинат Костолац
1870-1970, ур. Саша Марковић (Костолац: Одбор за прославу сто година рудника и 25 година
термоелектрана ИЕК-Костолац, 1971), 63). Према другим записима, 1881. години Вајферт је
исплатио одређену новчану суму Фрањи Вшетечком и постао једни власник рудника, а онда 1885.
године повластицу проширио на још десет рудних поља (Василије Симић, „Две трећине века“. У
Здружено електропривредно предузеће Србије – Индустријско енергетски комбинат Костолац
1870-1970, ур. Саша Марковић (Костолац: Одбор за прославу сто година рудника и 25 година
термоелектрана ИЕК-Костолац, 1971), 77-78), односно рудник „Нови Костолац“, затим 1913.
године добио и још једну на педесет година, и то за додатна четири поља, а онда спојио све
повластице у дозволу да би од 1920. године, па у наредних педесет година, сва рудна поља могла
да се експлоатишу као целина (Јaša Grgašević, Rudarstvo u Srbiji - sa slikama rudnika i jednim
dodatkom (Beograd: Jugoslovenski Lloyd, 1923), 15)
184 Божидар Пејић, Душан Јаношевић, „Беочуг столећа“, у Здружено електропривредно предузеће
Србије – Индустријско енергетски комбинат Костолац 1870-1970, ур. Саша Марковић (Костолац:
Одбор за прославу сто година рудника и 25 година термоелектрана ИЕК-Костолац, 1971), 63.
44