Viminacium

гробнице, које се простираху чак до села Дрмна на десној обали, а на пола часа од
ушћа. На целом том простору, који је запремала Виминакија, налазе се и данас
многобројни остаци, темељи од грађевина, патоси од Мозаика, римски новци,
саркофази, комађе од судова, стубова, кипова, исписаних плоча и разнога накита.
Највећи део нађених, ретких и скупоцених старина отишао је, на жалост, у туђе
музеје, а остатке од зидина, понајвише цигаља са жигом легије која је ту
становала (Leg. VII Cl), разносе сељаци по околини за грађевинску употребу. Сви
ти остаци, који су већином ишчепркани по површини, потврђују јасно негдашњи
велики развитак варошког живота на овоме месту. Дубљим копањем испод
површине и између зидова могли би се зар пронаћи многи интересни подаци
археолошки, како са историју Виминакије и доњега Дунава у римско доба, тако и
за историју нашег Браничева. Зар не би било вредно труда и жртава да се
предузме ископавање старе Виминакије?“ 69
Међутим, најпознатији приказ Виминацијума оставио нам је аустроугарски
путописац и етнолог Феликс Каниц, који је после својих обилазака
Виминацијума током 1860. године и 1887. године, опширно описао остатке
Виминацијума, околна подручја и њихово становништво, дајући скице града и
логора (сл. 12), као и цртеже бројних споменика који потичу из њега, а у свом
делу под називом Србија: Земља и становништво од римског доба до краја XIX
века, издатом први пут 1904. године на немачком језику. Каниц је записао: „Не
мање од дванаест малих острва, која су се постепено одвајала од великог угарског
„Острова“, заклањају заједно са њим ушће Млаве, на коме је некада стојао
Viminacium, највећи град римске провинције Горње Мезије. Његове простране
рушевине, (…) не виде се с пароброда, јер се налазе на благо нагнутој тераси мало
повученој од обале.“ 70 Долазећи коњем након обиласка села, Каниц се спустио
низ Млаву и стигао „до главног налазишта Костолца, који лежи на десној обали
реке усред кукурузних поља, ливада и дудињака,“ бивши „не мало изненађен“ кад
је видео „колико је велику површину покривала civitas Виминацијума“. 71 Каниц
је видео на самом терену града један одвојен део који је, „вероватно опасан зидом,
69 Сретен. Ј. Стојковић, На лепом српском Дунаву од Београда до Радујевца (Београд: Штампарија
Краљевине Србије, 1893) 160-161.
70 Феликс Каниц, Србија: Земља и становништво од римског доба до краја XIX века, прва књига
(Београд: Српска књижевна задруга, 1989), 540.
71 исто 179.
79