Viminacium

тачан запис Јосифа Веселића о облагању пода цркве, може се поставити питање
зашто римске опеке нису употребљаване и за свод? Један од одговора може бити
да нису биле доступне, односно да их није било у одговарајућој количини.
Међутим, како је онда Феликс Каниц много касније видео гомиле опека по
кућама, а затим и још веће количине опека на самом Виминацијуму спремне за
одношење и продају? Могуће је да је до времена обнове Рукумије делатност
разношења опеке по околини била везана само за одношење материјала који је
био део надземних делова грађевина који су тада били видљиви, а њега вероватно
није било довољно, јер је већ био разнешен током рановизантијског периода и
периода средњег века. Важно је напоменути и да је локалитет „Чаир“, односно
простор града и логора Виминацијума припадао прво кнезу Милошу, а онда је
„као селска земља раздељен“, 221 док су на Клепечкој биле кнежеве ливаде. 222 То
значи да сељани ту нису смели копати, све док је земља била кнежева, односно до
1839. године.
Тек након обнове Рукумије, а у време доласка Каница 1860. године,
кренула је и употреба печене опеке у народном неимарству на овом простору.
Наиме, већ је раније писано да је услед ратова и сеоба на овом подручју,
континуална изградња у селу Костолцу почела тек од краја XVIII века, када је
вероватно село пресељено на другу страну реке, и када наступа период
интензивног десељавања, са максимумом достигнутим у првим деценијама XIX
века. Ово прво костолачко насеље је било зидано од лошег, краткотрајног
материјала и неквалитетно, а тако је остало и одмах након ослобођења уже
Србије. Међутим, народ је врло брзо почео градити брвнаре, затим бондручаре, а
у другој половини XIX века печена опека је почела да мења ћерпич, па се развио
данас најзаступљенији тип куће на подручју - „новија српска кућа“, за чије
најстарије примере је већ напред поменута употреба римске опеке у темељима, и
где је опека постала најзаступљенији грађевински материјал од краја XIX века.
Након ове анализе, може се претпоставити да је разградња Виминацијума у
потрази за грађевински материјалом трајала од када је антички град престао да
221 Михаило Миладиновић, Пожаревачка Морава (Београд: Српска краљевска академија, 1928)
142
222 Миодраг Манојловић, Двор и породица књаза Милоша у Пожаревцу 1825-1839 (Пожаревац:
Историјски архив Пожаревац, 2011), 171, 174.
262