Viminacium

утисак да је нешто од њих самих отео, ово предање има вредне поуке. Представља
причу о казнама које увек стижу преступнике, односно говори „не убиј“, „не
кради“ и „буди вредан“. 543
Запис и заветина - Један од основних видова култа дрвећа развијен у
традиционалној култури Срба јесте култ записа. Термин запис води порекло од
обичаја урезивања, „записивања“ знака крста у кору дрвета. Запис је лиснато дрво
са својством светог дрвета, које се веома поштује и коме нико не крши гране ради
употребе. 544 Забрањено га је опоганити или оскрнавити на било који начин, као и
спавати под њим, поштује се и онда када се осуши и сатруне, и нико га не
употребљава као огрев или грађу, а када сасвим нестане, поштује се и само место
где је био. Стога се у топономастици појављује много места под називом „Запис“,
иако дрвета више нема. 545
Као и у другим местима Србије, ни у селу Костолцу се запис није смео
уништити ни сећи, чак ни кад је био у њиви и сметао усевима. Ако се осуши, само
су га Роми могли користити, „јер се њима није могло ништа догодити“, 546 што је
још један пример њихове неприхваћености као етничке и социјалне групе у
нашем народу. Санкције су се кретале од нејасне опште несреће, до конкретне
смрти прекршиоца и његове породице, па је према изјавама сељана, човеку који је
посекао запис пред општином, погинуо син, док је један други страдао, а
породица му је „изумрла“. 547
543 Интересантно је поменути и да су анализом прича сељана источне Србије истраживачи дошли
до закључка да се чак и преступници који прекопавају археолошке локалитете и који се не плаше
казне од стране државе, плаше Бога. Један од њих је рекао да недељом и верским празницима
никада не ради плашећи се Божје казне.Такође, код њих је присутно поистовећивање само са
средњовековном српском историјом, а време пре тога, доживљавају као период са којим нису ни у
каквој вези. Ово је вероватно узрок чињенице да се неовлашћена ископавања у источној Србији
углавном изводе на античким и праисторијским локалитетима. Један сељак из села покрај
Петровца на Млави, а који се бави овим активностима, осуђујући калуђерице оближњег манастира
за које се прича да су продале круну кнеза Лазара и за то добиле велики новац од кога су обновиле
манастир, изјавио је: „Е, ја то никада не бих могао да урадим!“ (Ljubica Milosavljević, Baština i
kriminal: Seljak kao nadri-arheolog (Beograd: Univerzitet u Beogradu – Filozofski fakultet, Odeljenje za
etnologiju i antropologiju, 2010), 55-58).
544 Слободан Зечевић, “Заветина у североисточној Србији“, Гласник Етнографског музеја у
Београду 36(1973), 51.
545 исто, 52.
546 Даница Ђокић, „Запис као култно дрво у Старом Костолцу“, Viminacivm 1(1986): 159.
547 исто, 161.
174