Viminacium

1883. године имао 138 домова, а путописац Феликс Каниц је након своје посете
руднику 1887. године - само четири године касније, записао да је овде било 212
домова, док је радничка колонија имала око десет стамбених зграда, у којима су
под закуп становали рудари и други радници различитих националности (1928.
године је забележено присуство двадесет породица из Чешке и Баната). 195 Такође,
овде су биле и приватне стамбене зграде, кафана, зграда управе рудника, али и
месара и продавница намирница. 196 Крајем 1902. године извршен је попис и
процена имовине рудника - рудник је поседовао 626 ha земљишта и колонију од
преко двадесет зграда, зиданих од тврдог материјала, неке од њих су биле дуге и
до 45 m, а у осам кућа су се налазила четрдесет два радничка стана. 197
Угаљ се из костолачког рудника износио вагонетима које су вукли коњи у
укупној подземној дужини од 1.000 m, а улаз у рудник је од обале тада пловног
Дунавца био удаљен само 72 m, (сл. 8б) па је на пристаништу угаљ директно из
вагонета утоваран у шлепове који су угаљ возили до пристаништа на Дунаву у
Дубравици и даље Дунавом. 198 Када шлепери нису пловили, угаљ је депонован на
обалу и по околини се разносио колима, а у јесен се вукао лошим сеоским
путевима колима, у 15 km удаљену Дубравицу. Близина Дунава као саобраћајне
везе је била један од најважнијих елемената успеха костолачког рудника,
195
Драган Фелдић, „Домови и људи“, у Здружено електропривредно предузеће Србије –
Индустријско енергетски комбинат Костолац 1870-1970., ур. Саша Марковић (Костолац: Одбор
за прославу сто година рудника и 25 година термоелектрана ИЕК-Костолац, 1971), 214-215.
196 исто, 214-215. У 1899. години геолог Рударског одељења Министарства шума и руда,
Димитрије Антула (1870-1924), објавио је књигу Преглед рудишта у Краљевини Србији, а у сврху
представљања Србије на Светској изложби у Паризу 1900. године. Тада је записао да у
костолачком руднику раде један стручни управник, један рачуновођа, један надзорник и четрдесет
четири радника, а да у колонији живи четрдесет четири радника, тридесет четири жене и педесет
осморо деце (видети у: Василије Симић, „Две трећине века“. У Здружено електропривредно
предузеће Србије – Индустријско енергетски комбинат Костолац 1870-1970, ур. Саша Марковић
(Костолац: Одбор за прославу сто година рудника и 25 година термоелектрана ИЕК-Костолац,
1971), 75-92, 80-81).
197 Василије Симић, „Две трећине века“. У Здружено електропривредно предузеће Србије –
Индустријско енергетски комбинат Костолац 1870-1970, ур. Саша Марковић (Костолац: Одбор
за прославу сто година рудника и 25 година термоелектрана ИЕК-Костолац, 1971), 84-85. Живка
Ромелић, пишући о рударским становима у Мајданпеку и Бору из истог периода, пише да су у
рудницима североисточне Србије грађени прво најпримитивнији станови, као што су
полуземунице, тзв. блатаре и камене куће, затим дрвене куће, односно бондручаре, а да су
квалитетнији станови били од тврдог материјала. Развојем Мајданпека је предвиђено да се „за
окнаре праве просте дрвене куће... а за настојнике окнарске... темељне куће... за чиновнике,
полицајце, шумаре, грађевинаре, лекара и мераче... куће од тврдог материјала“ (Живка Ромелић,
„Рударски станови у североисточној Србији“, Гласник Етнографског института 49 (2000): 228).
198 Василије Симић, „Две трећине века“. У Здружено електропривредно предузеће Србије –
Индустријско енергетски комбинат Костолац 1870-1970, ур. Саша Марковић (Костолац: Одбор
за прославу сто година рудника и 25 година термоелектрана ИЕК-Костолац, 1971), 86-87.
46