Viminacium

Међутим, угаљ се до седамдесетих година XIX века у Србији вадио у веома
малим количинама. 168 С обзиром на богатство шумама, није био ни много
потребан до половине истог века, када је кренуо развој индустријских комплекса
као што су били Тополивница у Крагујевцу (изграђена 1853. године), млин
„Игњат Бајлони и синови“ у Малом Црнићу (изграђен 1861. године) или
Вајфертова „Прва српска парна пивара“ у Београду (изграђена 1872/1873.
године). 169 Тада је започела већа потреба за угљем, као јефтинијом сировином од
дрвета, који се у почетку углавном увозио из Мађарске, јер су наши рудници, као
што је Сењски рудник, били саобраћајно лоше доступни. 170 Угаљ је био потребан
и капетанима пароброда који су пловили Дунавом и Савом, јер су га могли
продати у свако доба, као сировину га није требало прерађивати, а територија
актуелна постају у првој половини XIII века, где је пресудан догађај био долазак саских рудара.
Након активирања рудника Брсково и Рудник, на самом почетку XIV века се отварају Ново Брдо и
Трепча, који постају једни од најзначајних рудника у Европи тога доба. Средином истог века се
отварају и други копаонички рудници, а почиње рударење и у средњем Подрињу. Међутим, у
источној Србији се тада мало рударило, а налазишта на подручју Кучајне и Мајданпека се користе
током XIV века, а затим губе значај. Половином XV века, српски рудници сребра су на четвртом
месту у Европи (видети у: Душан Мркобрад, „Средњовековно рударство источне Србије“, у
Археологија источне Србије, ур. Мирослав Лазић, Београд: Центар за археолошка истраживања,
Филозофског факултета, 1997, 151-153). Под успостављеном османском влашћу, рударство је на
овом простору даље развијано, и како Срђан Катић пише, представљало је „Царство у малом и то
његов репрезентативни део“ (Срђан Катић, Османски документи о руднику Мајданпек XVI – XVII
век (Мајданпек: Музеј у Мајданпеку, 2009), 5). За време владавине Сулејмана Величанственог
извршена је реформа рударског законодавства, па су отварани нови рудници. Потпуно су мењане
неке области, а слабо насељена и сиромашна регија Кучајне и Мајданпека, педесетих година XVI
века почела је да се убрзано развија, па су за десетак година настале две занатско – трговачке
чаршије који су уједно били адмнистративни и судски центри, а настају и рударски и
топионичарски центри. Мајданпек је постао највећи рудник бакра у европском делу Османског
царства и успешно је радио до краја XVII века и аустро-турских ратова, када је производња знатно
смањена (видети у: Срђан Катић, Османски документи о руднику Мајданпек XVI – XVII век
(Мајданпек: Музеј у Мајданпеку, 2009), 5-6, 8).
168 Божидар Пејић, Душан Јаношевић, „Беочуг столећа“, у Здружено електропривредно предузеће
Србије – Индустријско енергетски комбинат Костолац 1870-1970, ур. Саша Марковић, 57-74
(Костолац: Одбор за прославу сто година рудника и 25 година термоелектрана ИЕК-Костолац,
1971), 62. У Европи се до половине XVIII века угаљ није ни користио у великим количинама, осим
за кућне потребе грејања и неке индустријске делатности. Увођењем парне машине угаљ је
убрзано почео да се користи свуда у циљу обезбеђења снаге, као замена за дрво, ветар, воду,
коњску и људску снагу. На цену угља су много утицали и трошкови његовог транспорта, па је
индустрија углавном била концентрисана око самих угљених рудника (видети у: Charles Моre,
Understanding the Industrial Revolution (Routledge: Oxford and New York, 2014), 114).
169 Ненад Лукић, „Прва српска парна пивара Ђорђа Вајферта (1873–1947)“, Годишњак Града
Београда LIX (2012): 83.
170 Божидар Пејић, Душан Јаношевић, „Беочуг столећа“, у Здружено електропривредно предузеће
Србије – Индустријско енергетски комбинат Костолац 1870-1970, ур. Саша Марковић, 57-74
(Костолац: Одбор за прославу сто година рудника и 25 година термоелектрана ИЕК-Костолац,
1971), 62.
42