Viminacium

гробницу”, записао је Веселић. 621 Касније је предање о девојчици Николини
потиснуло причу о дечаку Николају. Његова јунакиња је влашка девојчица
Николина, коју су, по једној причи убили хајдуци, а по другој Турци. Пошто је
раширенија прича о хајдуцима, вероватно је предање настало у време велике
хајдучије по Србији у XIX веку, када се под именом хајдука појављују разбојници
који насрћу на свакога ко има новца, а који су тако убили и витовничког игумана
Симеона 1857. године. 622 Ово предање је и настанак имена манастира повезало са
речима девојчице, која је у сусрету са Турцима (или хајдуцима) на питање где је
манастир одговорила на влашком језику „ну шћу нимик“, односно „не знам
ништа“ .623
Становништво околног краја верује да је у „Светињи“ гроб настрадале
девојчице, па је за њега везано и веровање о чудесном оздрављењу оних који на
њему преноће и којима се девојчица јави у сну у виду светлости. Они који желе да
се излече од болести (посебно душевних) и нероткиње долазе овде на Младу
недељу да преноће на гробу и остављају поклоне. Источно од манастира се налази
и извор „Светиња“, за који се верује да је лековит, и на њему верници остављају
поклоне и пале свеће. 624 Легенду о страдању девојчице забележила је и народна
песма „Светиња манастира Нимника“, о којој не постоје писани подаци, а која је
вероватно настала почетком XX века. 625
621 исто.
622 Гордан Бојковић, Небојша Ђокић, Средњовековне цркве и манастири у Браничеву по српским и
аустријским пописима из XVIII века (Пожаревац: Народни музеј Пожаревац, 2016), 90.
623 Хајдуци су по предању пошли да опљачкају манастир, али нису знали како да дођу до њега.
Наишли су на девојчицу у оближњем влашком селу која је чувала овце и упитали је где је
манастир. На свако питање она је упорно одговарала да не зна. Пошто су хајдуци ипак пронашли
цркву и опљачкали је, припадник дружине који је био кум девојчице је рекао да га је она сигурно
препознала, па му је харамбаша наредио да је убије. Како девојчица није стигла кући, сељани су
кренули да је траже. У даљини су угледали велику светлост, а затим и тело девојчице на једном
дрвету и пламен који избија из њега. Међутим, када су потерали волове са колима и телом
девојчице према селу, они нису хтели да се помакну. Након нечијег предлога да крену према
манастиру, волови су пошли, па је девојчица сахрањена поред манастирске цркве. Кум је након
покајања над њеним гробом саградио капелу, а манастир је добио име Нимник, по њеним речима
(Гордан Бојковић, Небојша Ђокић, Средњовековне цркве и манастири у Браничеву по српским и
аустријским пописима из XVIII века (Пожаревац: Народни музеј Пожаревац, 2016), 90-92.
624 Драгана Спасић, „Светиња манастира Нимника – од легенде до мита“, Гласник Српског
археолошког друштва 14(1998): 316.
625 исто, 318.
187