Viminacium

Насеље истражено на локалитету „Рудине“ је било у суштини сеоско, чији
су се становници углавном бавили пољопривредом, али у исто време и комплекс
са прото-урбаним особинама, о чему говоре и поплочани простори на којима су се
обављали заједнички послови и размена производа. 323 Прва истраживања на
„Рудинама“ су вршена 1978. године. Услед потреба прокопавања канала
паралелног са новим коритом Млаве вршена су истраживања и 1985. године, када
је пронађен антички слој који је припадао Виминацијуму и средњовековни слој,
односно подграђе Браничева, у коме су пронађени остаци кућа, простора са
пећима и јаме, а који припада XII веку и првим деценијама XIII века, када је
насеље спаљено. 324
Истраживања на локалитету „Светиња“ трајала су од 1981. године до 1987.
године. Издвојена су три хронолошка слоја од којих је најстарији антички, затим
рановизантијски слој са остацима бедема са две куле који је преграђивао простор
између некадашњег рукавца Дунава и старог корита Млаве, и траговима
грађевина из VI века, док су најмлађи слојеви, истовремени са оним на локалитету
„Рудине“, датовани у XII век и прве деценије XIII века. Откривен је насеобински
слој са кућама и једном пећи уз обалу реке Млаве, а у северном делу простора се
налазила истовремена некропола. Локалитети „Светиња“ и „Рудине“ нису били
међусобно повезани, па се може закључити да су „Рудине“ биле подграђе
Браничева, а „Светиња“ издвојена целина. 325
and Serbian Art I), ur. Vesna Bikić (Belgrade: The Serbian National Committee of Byzantine Studies,
P.E.Službeni glasnik, Institute for Byzantine Studies - Serbian Academy of Sciences and Arts, 2016), 123
323 isto, 122.
324 Видети у: Марко Поповић, Вујадин Иванишевић, „Град Браничево у средњем веку“,Старинар
XXXIX (1988): 133, 168. Подграђе Браничева је било неутврђено насеље отвореног плана. Куће су
биле делимично укопане и груписане у мање скупине, између којих су се налазили простори са
пећима, а неки отворени простори су били поплочани каменом и фрагментима античкe опеке.
Зидови су били од дрвених греда или од плетера облепљеног блатом, подови од земље, кровови
углавном двоводни, покривени сламом, а у угловима су се налазила камене пећи и отворена
огњишта (која су онда била озидана ломљеним каменом и фрагментима античке опеке). Куће
откривају дугу традицију и искуство у грађењу дрвених стамбених структура, познатих
словенским племенима пре њиховог доласка на Балкан, а сличне описују путописци овим
крајевима из периода од IX до XII века. Тек током XI века под утицајем Византије, почиње
грађење каменом, али је оно ограничено на цркве и утврђења (Gordana Milošević-Jevtić, „The
Suburb of the Town of Braničevo – a Model of a 12th - Century Settlement“. U Processes of
Byzantinisation and Serbian Archaeology (Byzantine Heritage and Serbian Art I), ur. Vesna Bikić
(Belgrade: The Serbian National Committee of Byzantine Studies, P.E.Službeni glasnik, Institute for
Byzantine Studies - Serbian Academy of Sciences and Arts, 2016), 119-121).
325 Видети у: Марко Поповић, Вујадин Иванишевић, „Град Браничево у средњем веку“,Старинар
XXXIX (1988): 155.
131