Viminacium

или у земуницама, својим или сељачким. Умирали су од туберкулозе, пијанства и
свега што је доносила беда. У 1919. години ступили су у први штрајк, а њихове
захтеве Вајферт је прво одбио. Након другог штрајка, попустио је и испунио им
захтеве, између осталог смањио им је радно време на осам сати у рударској јами и
десет сати у осталим просторима. 496
Како је написано 1971. године, тридесетих година прошлог века у руднику
је радило око 30% професионалаца, а остало су били сељани. Професионалци се
овде нису дуго задржавали, јер је Костолац важио за један од најтежих рудника за
рад. У ово доба није било ничега у колонији осим најнужнијих артикала, није
било пијаце, као ни превоза за Пожаревац. Раднички станови за ожењене су имали
једну собу, кухињу и оставу, а самци су становали у малим собама у групама од
четири до пет радника. Двособни станови су били само за службенике.
Канализација није постојала, није било купатила, нужници су били пољски, а није
било ни водовода, па су пијаћу воду узимали уз бунара који нису контролисани.
Веома су тешко добијали боловање, а сваки изостанак је кажњаван новчано. О
заштити на раду се нико није старао, па су сами себи куповали заштитну опрему.
Струје у јами није било, а проветравање је било слабо. Много се радило у лошим
условима, а нехигијенски и са лошом исхраном се живело, па су рудари
обољевали. Рудари су у 1937. години подигли штрајк, током кога су редовно
долазили на посао, али су споро и слабо радили. Пошто је производња скоро
стала, штрајк је успео, повећане су им плате, направљена купатила и плаћан
прековремени рад. 497 Жалбе рудара непосредно пре Други светски рат су остале
496
Живорад Станисављевић, Михајло Славковић, Радомир Ропкић. „Уз друга је друг“. У
Здружено електропривредно предузеће Србије – Индустријско енергетски комбинат Костолац
1870-1970., уредник Саша Марковић. Костолац: Одбор за прославу сто година рудника и 25
година термоелектрана ИЕК-Костолац, 1971, 139-141. Пример који се чини сличним је насеље
Џорџа Пулмана (George Pullman) поред Чикага, које је првобитно изгледало идилично, са
стамбеним насељем, продавницама, црквама, позориштем и библиотеком. Међутим, сам Пулман
није дозвољавао независне новине, јавне говоре и састанке, а његови инспектори су редовно
улазили у радничке куће не би ли оцењивали ниво њихово одржавања, на основу чега су могли
раскидати закуп. Такође, када је посао опао, смањио је плате и радне сате радницима, али је ренте
и цене у насељу оставио на истом нивоу. Насилан штрајк радника је довео до доласка државне
комисије, која је кривицу приписала Пулману (Paul Knox, Cities and Design, London and New York:
Routledge, 2011, 74-78).
497
Предраг Јовановић, Душан Паклар, Стјепан Ћосић, „26 милиона тона“, у Здружено
електропривредно предузеће Србије – Индустријско енергетски комбинат Костолац 1870-1970,
ур. Саша Марковић (Костолац: Одбор за прославу сто година рудника и 25 година
термоелектрана ИЕК-Костолац, 1971), 94-95, 98-99.
164