Viminacium

идентитета, доносе осећај укључења и средство за повраћај моћи, али су и важна
икона или симбол заједнице и места. 835
Да повратак осећаја места као поменутог склопа који би утицао на очување
културног наслеђа и уопште окружења предела Виминацијума има сигурног
основа, говори и податак да је велики број сељака околних подручја у којима су се
десили слични друштвени и економски процеси током историје и који поседују
једнако вредна културна богатства, истакао да су „поносни на оно што њихов крај
има, али и да им је жао што се тиме држава не бави мало озбиљније и што нема
више новца за истраживање и обезбеђивање налазишта.“ 836 Према њима је „грех
узети културно благо, јер је оно од народа и треба да припадне народу, и да музеји
због тога и постоје“. На случајне налазе већина сељака гледа са одобравањем и то
посматра као неку врсту награде за оног ко их пронађе, али што се тиче
нелегалних ископавања, већина мисли да ће преступнике стићи заслужена казна
„било законска, било свевишња.“ 837 И у време раскопавања Виминацијум крајем
XIX века било је оних који су се трудили да сачувају археолошко наслеђе од
пљачке. Међу њима је и сеоски учитељ Костолца, Никола Нешић, који је сачувао
Кличевачки идол, који је пронађен заједно са још три посуде (од којих су две
изнесене преко границе) и предао Народном музеју. 838
835 Syan Jones, „Archaeology and the Construction of Community Identities“, u Archaeology for All.
Community Archaeology in the Early 21st Century: Partcipation, Practice and Impact, ur.Nevell, M.,
Redhead, N. (Salford, UK:University of Salford, 2015), 13. О селу Хилтон у Шкотској је било већ
раније речи у тексту, а у вези народног предања о три стеле из раног средњег века у три шкотска
села. Наиме, горњи, већи део стеле у овом селу које има око 300 становника, је још половином
XIX века пренет у дворац локалног властелина, док је доњи остао под земљом, укопан међу зидове
средњовековне капеле. Археолошка истраживања из 2001. године спроведена су са циљем да се
пронађе доњи део стеле и однесе у музеј Шкотске у Единбургу у коме се данас налази изложен
претходно поменут већи фрагмент. Ово се није десило, јер се локално становништво успротивило,
и након ископавања споменик је изложен у локалном парохијском дому. Овај тренутак је био
погодан да се идеја заједнице међу њима поново покрене и покаже нелагодност услед осећаја
маргиналности и социјалних проблема које имају. То се најбоље може схватити помоћу речи
једног од становника, који је изјавио да је споменик у удаљеном музеју „мртав“ и да једино може
„живети“ у селу. Нада се да ће се и други део стеле из Музеја једном вратити и тај тренутак
посматра као онај који ће вратити живот заједници и развој месту. „Осећам да наша заједница
умире јер (...) ми немамо пошту, продавницу (...) немамо моћ, немамо хај-тек индустрију, немамо
ништа заиста, али имамо трачак духа заједнице и поштовање према ономе што је било прошлост“
(isto).
836 Ljubica Milosavljević, Baština i kriminal: Seljak kao nadri-arheolog (Beograd: Univerzitet u
Beogradu – Filozofski fakultet, Odeljenje za etnologiju i antropologiju, 2010), 70. Видети и у: Miomir
Korać, Emilija Nikolić, Milica Tapavički-Ilić. “Archaeological park of Viminacium: Beautifying A
Community by Cultural Heritage”, Archaeology and Science 11/2015(2016).
837 isto
838 Михаило Валтровић, „Земљани преисторијски кип из Кличевца“, Старинар VII/4 (1890):110
506