Viminacium

нешто касније из Словеније. 817 Убрзо се осетио утицај придошлих рудара на
становнике села Костолац, што се опазило у начину одржавања кућа, одевању и
организовању слободног времена, па младићи, нови рудари, зову своје вршњаке
из села да слушају како они свирају на овде до тада „неуобичајеним
инструментима“ - у селу се у то време знало за „дугметару, цигански бас и
виолину“, а нови рудари свирали су на тамбурама. 818 Како је писао Феликс Каниц,
„врло опрезни Србин, кога је тешко одвојити од његових старих навика, гаји
према странцима велико неповерење и при том не зна за какве националне
разлике. Чехе и Србе „испрека“, с леве обале Саве, звао је као и Немце
„Швабама“, то јест људима којима се никад не сме до краја веровати.“ 819
Међутим, овде је првобитни јаз и неповерење сиромашних српских земљорадника
који су изненада постали рудари, према досељеницима убрзо нестао, створена су
пријатељства и родбинске везе, а навике и обичаји досељеника су се полако
стапали са локалним. 820
817 Милан Шегрт, „Игре, песме књиге“, у Здружено електропривредно предузеће Србије –
Индустријско енергетски комбинат Костолац 1870-1970, ур. Саша Марковић (Костолац: Одбор
за прославу сто година рудника и 25 година термоелектрана ИЕК-Костолац, 1971), 231
818 исто
819 Феликс Каниц, Србија: Земља и становништво од римског доба до краја XIX века, прва књига
(Београд: Српска књижевна задруга, 1989), 261
820 Милан Шегрт, „Игре, песме књиге“, у Здружено електропривредно предузеће Србије –
Индустријско енергетски комбинат Костолац 1870-1970, ур. Саша Марковић (Костолац: Одбор
за прославу сто година рудника и 25 година термоелектрана ИЕК-Костолац, 1971), 231. У старом
руднику Костолац је 1927. године основан тамбурашки оркестар сачињен од словеначких рудара.
Свирали су за време празника и слава. У исто време се формирао и још један оркестар у
Кленовнику који су чинили српски рудари, који је свирао на игранкама у кафани. Пред Други
светски рат први оркестар се расформирао. Након Другог светског рата други тамбурашки
оркестар је наставио да ради, па су организоване игранке на којима је било и по 1.000 људи. За
време рударских празника испред улаза у рударско окно, музиком су дочекивали рударе. Оркестар
почиње да се расипа од 1954. године када интерсовање за њега опада. Касније се формира и нови
Дом културе у граду Костолцу, као и драмска секција у оквиру КУД „Карло Кобал“ из села
Костолца. У секцију се укључује много радника рудника, али она траје само до краја шездесетих
година, чему доприноси затварање рудника у Старом Костолцу и пресељење многих радника у
град. Од почетка тридесетих година, у селу Костолац се оснивају се хор сељака и рудара,
библиотека и читаоница у селу и руднику, као и рударска драмска секција, чији су чланови комаде
припремали по рударским становима, а представе приказивали у кафани. Гледалаца је увек било
више него што је кафана могла да прими. Због пријатељских веза капетана Драгутина Тодића и
сликара Уроша Предића, овде је била организована и мала изложба слика чувеног сликара.
Библиотека у селу Костолцу имала je 2.600 књига на располагању рударима и сељанима, а они су
својом инциијативом када им је постало „доста кафане као јединог места за окупљање“ изградили
и читаоницу коју су Немци за време Другог светског рата претворили у војничке станове (Милан
Шегрт, „Игре, песме књиге“, у Здружено електропривредно предузеће Србије – Индустријско
енергетски комбинат Костолац 1870-1970, ур. Саша Марковић (Костолац: Одбор за прославу сто
година рудника и 25 година термоелектрана ИЕК-Костолац, 1971), 231-234).
501