Viminacium

Истраживања обављена крајем XIX века и савремена геофизичка
истраживања Виминацијума су пружила један број података везаних за положај
грађевина унутар војног логора и града у зонама које до сада нису ископаване.
Присутво флоте у Виминацијуму је потврђено у Notitia Dignitatum– Prefectus
Classis Histricae, и на неколико натписа, 257 а као место луке је одређен локалитет
„Каменити брод“ 258 на реци Млави, непосредно уз тада плован Дунавац, који се
код Рама уливао у Дунав. 259 Постојање различитих других јавних грађевина у
Виминацијуму, карактеристичних за античке градове, може се претпоставити у
складу са величином и значајем града, међутим, с обзиром да су истраживања у
региону показала чак и да постојање позоришта у једном граду не зависи од
његове величине, 260 неизвесно је шта ће открити будућа истраживања
Виминацијума.
3.3 Шире подручје Виминацијума
3.3.1 Природно наслеђе
Зачеци законске заштите природе у Србији датирају из XIV века, када је
Душановим закоником из 1349. године, рударима Сасима забрањена сеча шума и
утврђена обавеза садње онде где је посечена. Прво заштићено подручје у Србији
је Обедска бара, од 1874. године, док су као прва заштићена природна добра
везивног средства, односно малтера, где најмлађима припадају оне без употребе малтера.
Пронађени су и блокови кречњака као надземни део једне од грађевина, као и фрагменти
мермерне архитектонске декорације (исто).
257 Olivera Ilić, Snežana Golubović, Nemanja Mrđić. „Supplying and transport alongDanube limes in the
Upper Moesia”. Archaeology and Science, 6/2010(2011): 65-66. Notitia Dignitatum je документ о
организацији римске војске у касној антици.
258 Miomir Korać, Živko, Mikić, Antropološka kolekcija Viminacium I: nekropola Pećine (Beograd:
Centar za nove tehnologije Viminacium i Arheološki institut, 2014, 9.
259
О виминацијумскoј луци, видети у: Немања Мрђић, „Топографија и урбанизација
Виминацијума“, Магистарска теза, Филозофски факултет Универзитета у Београду, 2009, 131-135.
260 Дукља (Doclea) је била велики град, али је утврђено да није имала позориште, Пула је имала два
позоришта, а позориште је постојало и у малом граду Иса на удаљеном острву у Јадранском мору,
па аутор који истражује Доклеју разматра постојање позоришта у овом граду на форуму, где се
јавни простор пренамењује у сценски, а кровови таверни служе као седишта за публику, а као
варијанте предлаже и простор у близини храма, са степеништем храма као простором за седење, и
постојање монтажног дрвеног позоришта (Видети у: Dejan Drašković, „Bronzana figurina glumca sa
Dokleje i problem ubikacije antičkog teatra“, u Zbornik radova Nova antička Duklja IV, ur. D. Radović,
(Podgorica: Muzeji i galerije Podgorice, 2013), 125 – 126).
118