Viminacium

Веровања о скривеном благу - Нешто што је препознатљивост читаве
источне Србије јесте постојање великог броја легенди, посебно оних о скривеном
благу. 530 Иако све ове приче и веровања представљају део усменог нематеријалног
наслеђа једног простора, они су на простору источне Србије, па и самог
Виминацијума, били узрок бројних пљачки и уништавања историјских насеља.
Феликс Каниц је 1861. године записао да је и у Костолцу, као у другим местима
источне Србије, постојало веровање да су „исписани каменови могли да садрже
велике драгоцености,“ па су становници већину уништили у потрази за благом. 531
Становник села надомак Виминацијума је изјавио да углавном млади људи
чине ове нелегалне активности, јер старије генерације знају да је проклетство
пљачкати гробове, и навео примере људи који су пронашли злато и погинули,
постали непокретни или болесни. 532 Интересантно је поменути резултате до којих
је, истражујући сличне легенде о скривеном благу у једној сеоској заједници у
Грчкој, дошла Марија Кумариану (Maria Koumarianou). 533 Кумариану у својој
студији објављује исказе више припадника ове заједнице који су након наводне
неуспешне потраге за благом губили посао и родбину и сада „иако знају тачно
место блага“, „више тамо неће ићи“. 534 Према њој, нараторима су приче давале
престиж, јер су их успостављале као носиоце знања, искуства и вредности, а када
је у питању лично искуство, нарација је била могућност за наглашавање
храбрости, искуства или лукавства, односно вредности које су веома важне у
полу-урбаним просторима. 535 Један од сељана је рекао да се, без обзира на то што
су многе од њих нетачне, преко прича успостављају границе између дозвољених и
530 Слободан Зечевић, „Нека веровања из традиције становништва приобалних насеља доњег
Дунава“. Гласник Етнографског музеја у Београду 57(1993): 268-269.
531 Феликс Каниц, Србија: Земља и становништво од римског доба до краја XIX века, прва књига
(Београд: Српска књижевна задруга, 1989), 178-179.
532 НИН Online, „Divlji arheolozi, 2727, 03.04.2003“, http://www.nin.co.rs/2003-04/03/28156.html
533 Марија Кумариану је грчки социјални антрополог која је истраживала село у провинцији Пађо,
у близини аутопута који повезује Кавалу и Солун, у време хеленистичке Грчке познатој по
рудницима злата које је Филип II Македонски експлоатисао да би финансирао своје пoходе на
Персију. Експлоатација и данас постоји, али су залихе сребра и злата веома мале. Највећи део
становништва ове провинције је везан за пољопривреду. Током шездесетих и седамдесетих година
прошлог века, велики број становника је емигрирао, углавном у Немачку. У последњим годинама
многи од њих су се вратили и увели градски начин живота захваљујући новцу који су зарадили у
иностранству (Maria Koumarianou. “Cursed sites and cursed practices, treasure hunting at haunted
places: A case study from Greece”, Glasnik Etnografskog instituta SANU 55/1(2007): 171, 173-174).
534 Maria Koumarianou. “Cursed sites and cursed practices, treasure hunting at haunted places: A case
study from Greece”, Glasnik Etnografskog instituta SANU 55/1(2007):180.
535 isto, 181.
171