Viminacium

живи, али да је само прекопавање терена у потрази за материјалом, а посебно
опеком, започело тек око половине XIX века, када је печена опека као материјал
почела да се све више користи. То је управо период када је овде први пут дошао
Феликс Каниц и видео огромне количине овог материјала спремне за развлачење,
али и подове кућа поплочане римском опеком. Овај материјал је онда у исте сврхе
продаван у околним селима и Пожаревцу. С обзиром да је опека углавном
коришћена за зидање надземних делова грађевина, а да је шкриљац формирао
темељне зоне, намеће се закључак, који потврђују писања Каница и Валтровића,
да су опеке које су сељаци повадили углавном потицале из гробова. Овде је
интересантно поновити да је у рудничком насељу Вајферта од 1885. године
постојала и циглана која је произвела опеке за грађење грађевина рударског
насеља. Како је записано, опека је произвођена и на сеоским имањима. 223 Ово нам
говори о томе да нису сви становници разграђивали грађевине Виминацијума или
куповали опеку од оних који су то чинили, да би сазидали своје куће, јер је опека
могла и на другачији начинда се набави, додуше вероватно скупље и са мало више
труда од оне римске.
Из историјских записа се види да је у исто време била присутна и потрага
за благом, и вероватно се управо у другој половини XIX века, а из одношења
грађевинског материјала, развило пљачкање гробова у потрази за драгоценостима.
Након ископавања у 1882. години, Михаило Валтровић је упозорио „да
Костолчани највише откопавају гробове, да их и сада радо копају, а да ће то и
убудуће чинити ако им се озбиљно не забрани, јер им гробови, (...) труд око
копања богато награђују грађом за зидање, а често и драгоценостима.“ 224 На
Виминацијуму је „до две стотине гробова отворено је и растурено, и што се је у
њима нашло старина, разнешено је.“ 225 Каниц је још раније, 1866. године, гледао
„својим очима како се најпримитивнијим алатом који се може замислити ископава
једна огромна тумба од гранитастог порфира, чији је тешки поклопац још раније
разбијен да би се што лакше и брже дошло до блага које се тражило. Саркофаг је
223 Божидар Пејић, Душан Јаношевић, „Беочуг столећа“, у Здружено електропривредно предузеће
Србије – Индустријско енергетски комбинат Костолац 1870-1970, ур. Саша Марковић, 57-74
(Костолац: Одбор за прославу сто година рудника и 25 година термоелектрана ИЕК-Костолац,
1971), 68-69.
224 Mихаило Валтровић, „Откопавања у Костолцу“, Старинар 1, 1-4. део (1884): 5.
225 исто, 3.
263