Viminacium

предео у поменутој конвенцији не постоји као категорија предела, чини се да
термин културног предела, само изолује одређена места на основу једне врсте
вредновања, оног ког су поставиле Оперативне смернице о примени Конвенције о
светском наслеђу 1992. године. Овим су начињени покушаји да се споје природно
и културно наслеђе, култура и предео, човек и природа, међутим, концепт
предела какав доноси Европска конвенцијао пределу много више указује на
поменуту везу, која је током историје стварала „идиличне пејзаже“, али и оне
мање лепе. Да концепт предела свакако обухвата концепт културе и без издвајања
културног предела, говори и припремни извештај написан током израде саме
Конвенције, у коме пише да предели омогућавају препознавање културних
вредности јер „сведоче о употребама и вештинама везаним за природу или урбане
композиције које су друштва имплементирала, као и о делу локалне историје,
често изазивајући машту народа током миленијума,“ доприносе осећањима
културног идентитета, припадања, континуитета и колективног сећања,
инспирисали су писце и уметнике и „упили су културу и душу народа“. 68 Зато би
у културне пределе требало да се уброје и напуштени предели са историјском
употребом природних ресурса и обраде земљишта. 69 Воденице, поља и насеља у
оквиру једног предела често нису вредноване као културно наслеђе, „јер се
сматрају уобичајеним“, али важно је усвојити једну врсту еколошког погледа на
предео. Историјске структуре у оквиру пољопривредних предела као јединствена
острва биљних и животињских заједница које трају кроз векове су биотопи
настали услед људских интервенција, и који данас зависе од њих. Оне су
представљене воћњацима, пашњацима, ораницама, као и земљиштима
напуштеним после колективизације, мочварама и другим „непродуктивним и
непожељним срединама“, које свуда у Европи постају ретке. 70 Међутим, иако без
68 isto, 153-154.
69 Tatiana Hrnčiarová, „Prírodné akultúrne aspekty krajinyajej potenciál“, Životné prostredie, 38/2(2004):
61-65. На Унесковој листи светског наслеђа у категорији културних предела уписани су и
различити пољопривредни предели, земљораднички, сточарски или винарски, али само они
активни. Један од оних који приказује културну традицију земљорадничких предела која и даље
постоји у употреби и подели земљишта која се није мењала од средњег века, именима места и
насеља која постоје у континуитету од праисторије, и биолошкој разноврсности је Пољопривредни
предео јужног Оланда у Шведској, уписан на листу 2000. године (UNESCO WHS List. „Agricultural
Landscape of Southern Öland“, http://whc.unesco.org/en/list/968).
70 Jana Špulerová, František Petrovič, „Historical Agricultural Landscape as a Subject of Landscape
Ecological Research“, Hrvatski geografski glasnik, 73/2 (2011): 157.
295