Viminacium

контекста који је централна компонента у истраживању и заштити, и на тај начин
не испуњавају своју улогу. 213
Римски законодавци су често издавали саопштења о неповредивости
гробница, односно она против њиховог пљачкања, али је још од првих дана
Републике па све до неких од последњих царева, ремећење гробова била честа
појава. 214 Иако се ова врста пљачке сигурно дешавала и у Виминацијуму, када су
гробнице пљачкали чак и они који су били истовременици покојника, чини се да
је ова делатност убрзано кренула да се развија од када су у XIX веку овим
територијама почели у великој мери да пролазе путописци и научници,
занимајући се за старине. За ову причу, интересантно је анализирати обнову цркве
манастира Рукумије која је извршена у првој половини XIX века.
Кнез Милош је у Србији одлучивао о изградњи важних здања, планирао и
спроводио оснивање нових насеља и реконструкцију постојећих. Одлучивао је о
свим питањима везаним за извођење, од избора материјала до изгледа зграде,
усвајање или одбацивање пројеката, избор или отпуштање градитеља, а са циљем
да државна здања буду солидно изграђен, уз што мање трошкове, а ток градње је
пратио преко својих повереника који су руководили изградњом на самом
градилишту и који су били одговорни само њему. 215 У документацији канцеларије
кнеза Милоша налазе се записи из којих се види како је текла изградња у
Пожаревцу и околини двадесетих година XIX века, па и обнова манастира
Рукумија. Наиме, запис из 1825. године нам каже да је кнез обезбедио чамове
даске за изградњу цркве манастира Рукумије, али и наложио нахијском кнезу
213 Neil Brodie, Colin Renfrew „Looting and the World's Archaeological Heritage: The Inadequate
Response“, Annual Review of Anthropology 34(2005):349. Нису пљачкаши они који добијају највећи
новчани бенефит, јер се цена предмета повећава како се помера у ланцу продаје: од регионалног
дилера до градских у земљи порекла, до оних који послују у међународним центрима, а онда оних
дилера и аукцијских кућа које отворено послују када су предмети променили довољно руку да се
више не може јасно утврдити њихово порекло. Овде се упоставља јавна међународна цена
предмета, а ова висока цена је моћан подстицај на пљачкаше у почетку ланца. Иако дилери,
приватни колекционари и већина музеја тврди да никада не би купили антиквитете или друге
културна добра знајући да су украдена, то се у пракси не дешава увек. За њих је најлакше да изјаве
да нису знали да је предмет непознатог порекла украден или нелегално ископан и веома је тешко
утврдити супротно. Са тачке гледишта археолога или антрополога, није сам предмет оно што је
важно, већ информације које њихово проучавање даје када се узме у обзир контекст њиховог
проналаска (isto, 348-349).
214 Miomir Korać, Snežana Golubović, Viminacium. Više grobalja, tom 2 (Belgrade: Archaeological
Institute Belgrade, 2009), 525.
215 Mirjana Roter-Blagojević, “Pojava prvih zakonskih propisa i standarda u oblasti građevinarstva u
Srbiji tokom 19. i početkom 20. veka”. Izgradnja 5(1998):245-246.
260