Viminacium

Pitcaithley). 227 Осим што посетилац вероватно зна да препозна „комерцијалну
изложбу“ од „истинске старе грађевине“, потребно је то и написати и представити
причу о интерпретацији која је спроведена, јер је и она процес историјског развоја
места. 228 Управо изградњу реплика у архитектури које стварају лажне представе и
утиске код посматрача, Нил Левин дефинише као дизнификацију. 229
Концепт популаризације културе и термин дизнификације - Према
Тиму Еденсору, у савременом туризму окренутом све већој потрошњи,
незаборавни догађаји, места и предмети се производе и продају као аутентична и
носталгична роба, а од историје се ствара спектакл њеним интензивираним
појављивањем у медијима. 230 Да ли се популаризацијом наслеђа приближава
историја и култура људима или је она један начин завођења публике, стварањем
спектакла, којим се наглашава потрошња и однос продавац-купац? 231
Дизнификација је као термин у свету постао веома уобичајен за
описивање свих негативних појава везаним за популаризацију у свим областима,
па и у области заштите градитељског наслеђа. 232 Иако постоје одређене разлике
227 Pitcaithl Dwight. T. Pitcaithley, „Historic Sites: What Can Be Learned from Them?“, The History
Teacher 20/2: 217. Двајт Пикајтли је био главни историчар у Служби националних паркова у САД,
а касније професор на Државном универзитету у Њу Мексику.
228 isto. Мала дрвена кућа, која се прихвата као место рођења Абрахама Линколна није ни близу
интересантна као неиспричана прича о њеној набавци у 1860. години, измештању, разградњи и
поновном склапању на бројним изложбама. Осим тога, чињеница да овде вероватно Линколн није
ни рођен чини причу још „заноснијом“ и „открива много о страсти америчког народа за
националним симболима.“ Прича о изградњи реплике на месту за које се мислило да је место
Линколновог рођења, и касније откриће стварног места рођења у грађевини за коју се раније
мислило да је била неважна, могу служити као „ефикасно средство у информисању јавности о
замкама и наградама историјског истраживања.“ Међутим, и у реплици колонијалног
Вилијамсбурга и овде се спроводи интерпретативни програм који избегава помињање
неаутентичности места. Већина туриста који посећују историјска места желе да виде „оригинал“,
али и ако грађевина то није, они желе верну реплику, и Питкејтли их позива да буду мање
поверљиви, а више радознали у вези неког историјског места, на коме се отворено не приказује
шта је оригинал, а шта идеално изграђена реплика. (isto, 217-218).
229 Neil Levine, „Building the Unbuilt: Authenticity and the Archive“. Journal of the Society of
Architectural Historians Vol. 67 No. 1(2008): 17. Нил Левин је професор емеритус на Универзитету
Харвард.
230 Tim Edensor, Industrial Ruins: Spaces, Aesthetics and Materiality (Oxford: Berg, 2005), 127.
231 Dwight. T. Pitcaithley, „Historic Sites: What Can Be Learned from Them?“, The History Teacher
20/2: 207-209, 211.
232 Навешћемо неке примере, односно наслове чланака иностраних магазина, дневне штампе и
интернет сајтова, који намећу читаоцима негативан став према одређеној појави: „Кинески зид
преплављен, оштећен, дизнификован“ („Wall of China overrun, damaged, Disneyfied“, National
Geographic 2007), „Нешнл Траст оптужен за дизнификацију сеоских кућа током покровитељског и
вулгарног истраживања у сврху њихове веће приступачности јавности“ („The National Trust has
been accused of 'Disney-fying' its country houses in a "patronising" and "vulgar" quest to make them
331