Viminacium

Влахе 681 , као романизиране скупине остатака различитих староседелачких
старобалканских племена, које су живеле током средњег века поред словенских
племена, касније обухваћене војно-феудалним системом јужнословенских
државним заједница, поготово у српским државама, који су пали под утицај
Словена, у овом попису, где је лично име и име оца једино етничко обележје, не
можемо разликовати од српско-словенског становништва. Турска одредница
„влах“ у тефтеру је имала фискално-правни карактер, као и „раја“, и обухватала је
сточаре који су улазили у статус посебне социјалне групе. Влахе који су прешли
на земљорадњу турски прописи не разликују. 682 Неки од раније познати подаци
говоре да је у браничевском крају влашко становништво живело и у доба српске
деспотовине, а вероватно и раније, 683 о чему сведоче топоними- два Влашка Дола
(у Пеку и Лучици из 1467. године), село Влашинци и мезра Влашица (обе у
Лучици), где су као сточари и посебна социјална категорија зависног
становништва имали своје тачно утврђене обавезе и били организовани у
катуне. 684
Турски пописи нам казују о сеобама народа у Угарску, али и о сеобама из
Угарске у Османско царство, односно Смедеревски санџак, што је, не рачунајући
принудне сеобе, углавном био резултат преласка у војну службу са угарске на
турску страну. Од 1467. године до 1476. године, број домаћинстава се повећао у
83,5% насеља, али је релативно мали број њихових старешина остао исти,
односно нестајала су једна, а настајала су друга домаћинства. У турском
феудалном систему, власи су задржали своју самоуправу, укључивши се у његову
војну организацију и добивши пореске олакшице, а насељавали су их погранични
државне порезе и намете као надокнаде издатака током ратова, које су временом постајале стална
обавеза (исто, 59-61).
681 Овде треба разликовати влахе који су у средњовековној Србији, као и под каснијом турском
влашћу, били социјална категорија и Влахе, припаднике данашњих етничких заједница у
североисточној Србији. О власима у српској средњовековној Србији и под каснијом турском
влашћу видети у: Miloš Luković. „Zakon Vlahom (Ius Valachium) in the Charters Issued to Serbian
Medieval Monasteries and Kanuns Regardin Vlachs in the Early Ottoman Tax Registers (Defters)“,
Balcanica Posnaniensia XXII/1(2015): 29-46.О Власима у источној Србији данас, видети у
Annemarie Sorescu – Marinković, „The Vlachs of North-Eastern Serbia: Field Work and Field Methods
Today“. Symposia, Journal for Studies in Ethnology and Anthropology (2006): 125-142.
682 Momčilo Stojaković, Braničevski tefter: Poimenični popis pokrajine Braničevo iz 1467. godine
(Beograd: Istorijski institut, 1987), 12-13.
683 isto.
684 Ема Миљковић, Александар Крстић, Браничево у XV веку. Историјско-географска студија
(Пожаревац: Народни музеј Пожаревац, 2007), 46.
199