Viminacium

сав у зеленилу својих башта, а даље испресецано Поморавље, пољима кукуруза и
жита.“ 104
Ипак, ранији запис Ота вон Пирха из 1829. године поткрепљује закључак
да је положај Пожаревца сматран за неповољан. Он је записао да кнез Милош
„намерава, као што говоре, да при новом подизању вароши премести Пожаревац
северно, на Дунав, да би подигао још више трговину, која је већ сада доста
знатна.“ 105 Ово поткрепљује и запис Феликса Каница по коме „Пожаревац води
живу извозну трговину“, и да би обрада плодне земље „била још рентабилнија“
када би пољопривредни производи који се извозе имали мање трошкове стизања
до луке у Дубравици. 106
Миленковић и Протић пишу да је Пожаревац био седиште области не само
зато што је био највећа варош, већ што се налазио између две равнице, и
„групација добара је ишла природно њему.“ 107 Слично је писао и Сретен
Стојковић 1893. године, када га је описао као трговачко средиште знатне извозне
трговине за целу богату и плодну околину. Међутим, записао је и следеће: „Његов
неподесан и неприродан положај као трговачког места увиђао је још кнез Милош;
али његова наваљивања, да се измести на Дунав разбила су се о личне интересе
неколиких грађана, који се у Пожаревцу беху већ добро огаздили.“ 108 О изгледу
самог Пожаревца са краја XIX века, оставио је сликовит опис: „Ви уђете у
Пожаревац, а још вам се чини као да сте у каквом селу. Незнатни кућерци,
простране и некалдрмисане улице, лети пуне прашине а зими блата, - Пожаревац
вам не личи на варош. (...) Пожаревац је у опште мало интересантан, и ако долази
у ред наших великих вароши. Има на 11.000 становника, од којих се већа
104 Милутин Миленковић, Живојин Протић, Природне лепоте и богатство Поморавља, Стига,
Браничева, Звижда и Хомоља (Београд: Удружење Пожаревљана, 1936), 8-9. Ипак, Миленковић и
Протић пишу и да становништво овај крај напушта и да зато развој Пожаревца не иде убрзано: „И
само да је мало другачији распоред становништва око Пожаревца била би сасвим другачија
околина. Велика предграђа и развијена индустрија украшавале би га. Али она тежња
становништва за сељакањем од предака је изражена и у данашњем потомству. Рођени
Пожаревљани напуштају своје место, које заузимају дошљаци са села, да би њихови потомци то
исто учинили“ (исто, 11).
105 Ото Дубислав Племенити Пирх, Путовање по Србији у години 1829 (Београд: Издање
Академије наука, 1899), 206.
106 Феликс Каниц, Србија: Земља и становништво од римског доба до краја XIX века, прва књига
(Београд: Српска књижевна задруга, 1989), 171.
107 Милутин Миленковић, Живојин Протић, Природне лепоте и богатство Поморавља, Стига,
Браничева, Звижда и Хомоља (Београд: Удружење Пожаревљана, 1936), 11.
108 Сретен. Ј. Стојковић, На лепом српском Дунаву од Београда до Радујевца (Београд: Штампарија
Краљевине Србије, 1893), 156.
237