Viminacium

својим средствима подизали. 386 Осим мотива „задужбинарства и несебичности“,
појединци су имали и мотиве личне добити и материјалног напретка, јер је
привредни или административно-друштвени успон села доносио корист
житељима, а, „природно највише предузимљивом појединцу“. 387 Надежда Пешић
– Максимовић пише да је сеоски становник добро знао „колико се вредност и
значај села повећава уколико у њему постоји макар једна јавна грађевина“. 388
Црква Светог Георгија у селу Костолац, задужбина бродарског
капетана Драгутина Тодића, зидана је од 1923. године до 1925. године. 389 (сл.
50) Поред цркве, капетан Тодић је изградио и спомен-костурницу незнаним
српским јунацима који су на платоу погинули. У припрати цркве је улаз у
гробницу где почивају остаци ктитора Тодића и његове супруге Лепосаве.
Константин Богдановић, учитељ из села Костолца и савременик процеса
изградње цркве је, преносећи податке из летописа цркве, записао да је пројекат за
цркву радио архитекта Петар (Пера) Ј. Поповић (1873-1945), професор
Техничког факултета у Београду и тадашњи начелник Министарства грађевина,
„који је израдио план овога Храма и у тај рад унео и спреме и воље и љубави“,
док му је сарадник био Милоје Васић, професор Универзитета, археолог, „који је
архитекти г. Поповићу при изради плана помагао у погледу уметности“. У
летопис су уписани и Христивоје Јовановић, свештеник из Костолца, који се
„старао да се све доводи у склад са прописима Христове вере“, сам Константин
Богдановић, „који је често изводио ђаке, показивао и објашњавао рад на подизању
Храма“, ђаци и наставници костолачке основне школе и чланови првог певачког
хора овог храма, који су увек и „драговољно сваку свечаност увеличавали“, Стева
Стојановић – деда Стева из Костолца, „који је создатељима помогао при куповини
земљишта на коме је Храм подигнут“ и Карло Фијала, чиновник рудника из
386 Надежда Пешић-Максимовић, Споменичке вредности сеоских центара у Србији (Београд:
Републички завод за заштиту споменика културе, 1984), 96.
387 исто.
388 исто.
389 Константин С. Богдановић, Драгутин В. Тодић, велики хришћанин и родољуб (Београд:
Јединство, 1928), 46-48. Задужбинарство рударских предузетника у Србији је било присутно и у
средњем веку, али је српско хришћанско становништво и касније, под турском влашћу, када је
могло имати удела у власништву над деловима рудника, улагало у изградњу цркава и манастира.
(Владета Петровић, „Рударски предузетници као приложници и задужбинари“, Зборник радова у
част академику Десанки Ковачевић Којић, 1/10(2015): 289-298).
142