Viminacium

Један од кључних елемената у функционисању античког града
представљало је уредно водоснабдевање. 248 Ископавања аквадукта на
Виминацијуму су започета 2003. године, када је механизација површинског копа
„Дрмно“ открила гравитациони канал и пресекла га. 249 (сл. 28) Ископавањима су
даље истражена два канала у дужини од преко 1 km, од чега је само 30% било
добро очувано и који су били на међусобној просечној удаљености од 20 m, а
даља истраживања су дала податке у вези њиховог правца, откривши да су били
дужи од 10 km и да су доводили изворску воду са југоистока града. 250
Аквадукти су били изграђени током I века, коришћени су до IV века, а још
увек није познато да ли су аквадукти били комплетно под земљом, као ни где је
било водоизвориште. 251 Много тога је нестало, а вероватно највише од XIX века
до данас, када је Феликс Каниц записао да се „јасно разазнају (...) остаци водовода
којим je довођена вода са брда Липовца удаљеног 15 миља и неколико цистерни
за воду.“ 252 Ако су виминацијумски аквадукти имали надземне елементе, они су, с
обзиром на конфигурацију, вероватно били мале висине. Као врсту аналогног
примера, можемо посматрати римски аквадукт који је снабдевао град Италику
248 Вујадин Иванишевић, „Акведукт Царичиног града – Јустинијане Приме“, Саопштења,
XLIV(2012): 13.
249 Nemanja Mrđić, Snabdevanje vodom u antici na prostoru Gornje Mezije i jugoistočnog dela Donje
Panonijе (Belgrade: Centre for New Technology and Institute of Archaeology, 2007), 26
250 isto, 23-26. Оба гравитациона канала су била изграђена на исти начин, од шкриљца, опеке и
кречног малтера, али се ипак могу видети разлике у неким елементима процеса, димензијама и
завршној обради. Омалтерисани су водонепропусним малтером са додатком опеке, а на зидовима
и подовима канала су наглашени карбонатни седименти, који негде износе и више од 2 cm (О
овоме видети у: isto, 26).
251 isto, 23-26.
252 Феликс Каниц, Србија: Земља и становништво од римског доба до краја XIX века, прва књига
(Београд: Српска књижевна задруга, 1989), 179. Народна прича извор смешта у село Баре, али на
терену ништа није пронађено (Nemanja Mrđić, Snabdevanje vodom u antici na prostoru Gornje Mezije
i jugoistočnog dela Donje Panonijе (Belgrade: Centre for New Technology and Institute of Archaeology,
2007), 26). Такође, према причама мештана, водовод за Виминацијум је ишао по Галовачкој
долини у селу Брадарац, али је вода узимана и из извора у Смољинцу, где је и пронађен антички
водовод. Липовача је извор који се налази у селу Касидол, али исто име носи локалитет у
Кличевцу. По предању, извор Дагодина између села Баре и Касидол је такође снабдевао
Виминацијум (Даница Ђокић, Драган Јацановић, „Топографска грађа Стига“, Viminacivm 7 (1992):
68, 77, 98-100). Према радовима истраживача и према правцу шута примећеног рекогносцирањем,
село Касидол би се могло узети у разматрање (Nemanja Mrđić, Snabdevanje vodom u antici na
prostoru Gornje Mezije i jugoistočnog dela Donje Panonijе (Belgrade: Centre for New Technology and
Institute of Archaeology, 2007), 26). Драгана Спасић и Драган Јацановић, каптаже за снабдевање
Виминацијума смештају у Курјаче, Маиловац, Сираково, Берање, Баре и Касидол, која су сва
удаљена од њега од 10 km до 12 km (Драгана Спасић, Драган Јацановић, „Римски водовод на
„Тулби“ у Пожаревцу“. Гласник Српског археолошког друштва 13(1997): 162).
116