Viminacium

једног века приликом ископавања на Виминацијуму покушао да успостави први
однос са локалним становништвом. Дозволио је сељацима да однесу опеке и
камен из гробова које је истражио. „Мој непристанак не би Костолчане задржао
од откопавања свију оних гробница, које би ја по учињеном премеру и опису, опет
затрпао био. А мојим пристанком ја сам их за се задобио био, те ми достављаху
где је што старина пређе нађено, где што има сад и у кога, и позиваху ме да и на
њиховим њивама копам, уверавајући ме да ће тек тамо бити обиља гробницама и
другим старинама.“ 833
Једна од највећих добробити које археологија може донети локалним
заједницама је управо ширење искустава и идеја. Она може бити један од начина
отклањања културних баријера међу људима и њиховог међусобног повезивања
заједничким интересом у проучавању прошлости. Виђење неке културе од стране
археолога и локалне заједнице је различито. Заједнички рад то може променити,
односно створити заједничко виђење једне културе и начина њеног одржавања и
очувања.“ 834
Становништво и културно наслеђе - Истраживач локалних заједница у
Шкотској, археолог Сијан Џонс (Siân Jones) пише да археолошки споменици и
истраживања доносе много добробити једној заједници, односно дају им осећај
везе са прошлошћу, постају есенцијално место за производњу њиховог
don’t want to go to the culture, it will come toyou“), је успешно промовисала Виминацијум. Идеја је
била да се представи културно-историјско наслеђе римског периода српских и румунских
дунавских региона, али у мањим местима која су далеко од музејских центара. Активност је
изведена уз помоћ покретне изложбе античког материјал унутар путујућег контејнера површине
око 25 m2, који био прилагођен излагању и адекватно опремљен, и у коме су предмети су били
постављени на отвореним постаментима, тако да су посетиоци могли и да их додирну.
Организовано је осам покретних изложби у периоду април-јун 2014. године, по једна у сваком
пограничном округу. Изложба са српске стране је носила назив „Римски мермер Виминацијума“, а
представљена је у Чоки, Сечњу, Белој Цркви, Мајданпеку и Голупцу. Током трајања изложбу је
посетило преко 50% становника сваког насеља, односно укупно 30.000 посетилаца за двадесет пет
дана. Кроз разговор са посетиоцима дошло се до сазнања да велики број њих никада није био у
музеју, јер на њих делују као места на која морају отићи са одређеним предзнањем и да их то
плаши. Кад им се пружила прилика да једну изложбу виде у свом месту, у приступачнијем
простору и без оптерећујућих података, није било препрека да дођу. Закључак активности је да,
иако нам се можда понекад чини да људи нису заинтересовани за музејске садржаје, ова изложба
је показала да музеји не треба да се плаше примене нових видова едукативвног рада, а у које ће
посетиоци бити активно укључени (Теодора Бранковић, Драган Јацановић, „Пројекат Imperium
Romanum“,Viminacivm, 18(2014).)
833 Mихаило Валтровић, „Откопавања у Костолцу“, Старинар 1, 1-4. део (1884): 52
834 M. Parker Pearson, Ramilisonina. „Public Archaeology And Indigenous Communities“. U Public
Archaeology, urednik N. Merriman, N.(London & NewYork: Routledge, 2004), 236-327.
505