Viminacium

Кленчика (Клепечка), Салаковац и Храм (данашње село Рам), док је
Пожаревац имао четрдесет девет домова. 115
Највећи број становника Браничевског субашилука је живео од
пољопривреде или од пољопривреде и сточарства као допунске делатности, на
уситњеном земљопоседу, уз подмиривање редовних пореза на житарице,
винограде, експлотацију дрва и ливада, свиње и овце, коришћење жира, али и на
мед, кошнице и риболов. 116 Постојао је и велики број речних млинова, а размена
производа међу становништвом обављала се на седам пазарних места за време
празника и о панађурима. 117 Становници неких села, међу којима је и Храм, због
свог положаја на обали Дунава, односно на граници према Угарској, имали су
посебне повластице као бродска служба или чувари границе. 118 Укупно седам села
из области Лучице су имали војнуке од којих је једно било Пожаревац. 119 Порез
који је становништво измиривало је углавном био у самим производима, али и у
115 Кисељево је имало 80 домова, Долње Црниће 79, Браничево (Karye-i Braniçevą) 66 домова,
Костолац (Karye-i Kostolaç) 64 дома, Петка 64, Кленчика / Клепечка (Karye-i Klеnçika) 57 домова,
Салаковац 56, а Храм (Karye-i Hram, данашње село Рам) 56 домова, док је Пожаревац (Karye-i
Pojarefçe - у попису су наведена два села са тим именом, а веће је вероватно било на месту
данашњег града) имао четрдесет девет домова. Дрмно (Дрмна, Karye-i Dirmna) је имало само
тринаест кућа, а Кличевац (Karye-i Kliçevaç) четрнаест. Село Летниковци (Karye-i-Letnikofçi) је
имало двадесет пет кућа. Чак двадесет једно насеље имало је испод десет кућа, док за једно село
стоји да је напуштено. Речица није било село, већ само мезра, односно сејалиште (Momčilo
Stojaković, Braničevski tefter: Poimenični popis pokrajine Braničevo iz 1467. godine (Beograd: Istorijski
institut, 1987), 9, 11-12, 59-60, 66-67, 70-71, 74-75, 77-85, 98-99, 130, 246). Мање насеље под именом
Пожаревац је данашње село Божевац (Ема Миљковић, Александар Крстић, Браничево у XV веку.
Историјско-географска студија (Пожаревац: Народни музеј Пожаревац, 2007), 136; Momčilo
Stojaković, Braničevski tefter: Poimenični popis pokrajine Braničevo iz 1467. godine (Beograd: Istorijski
institut, 1987), 133-134). Име села Karye-i Klеnçika Момчило Стојаковић је прочитао као данас
непостојеће село Кленчика, али су га ипак, нешто касније, Ема Миљковић и Александар Крстић
прочитали као Клепечка, односно идентификовали са данашњим делом села Костолац, а
некадашњим селом које је запустело након средњег века (види у: isto, 77 и Ема Миљковић,
Александар Крстић, Браничево у XV веку. Историјско-географска студија (Пожаревац: Народни
музеј Пожаревац, 2007), 136). Нека села пописана у области Лучица у Браничевском тефтеру
данас не постоје. Међу њима су села Рукомије (Karye-i Rukomiye), Могила (Karye-i Mogila) и
Браничево (Ема Миљковић, Александар Крстић, Браничево у XV веку. Историјско-географска
студија (Пожаревац: Народни музеј Пожаревац, 2007), 128). Данас се село под именом Браничево
налази много даље, у општини Велико Градиште, удаљено од Дунава, (некада се звало Бихотинци
- Боготинце, Karye-i Bogotinçe) (isto, 160-161; Momčilo Stojaković, Braničevski tefter: Poimenični
popis pokrajine Braničevo iz 1467. godine (Beograd: Istorijski institut, 1987), 279).
116 Momčilo Stojaković, Braničevski tefter: Poimenični popis pokrajine Braničevo iz 1467. godine
(Beograd: Istorijski institut, 1987), 13.
117 isto, 14.
118 isto.
119 isto, 293. Војнук је био војник који је на основу службе имао одређене привилегије. Житељи
Храма с обзиром на поменуту службу на граници, нису давали ни харач, ни испенџу, ни остале
рајинске дажбине. У Браничевском тефтеру је записано да „двадесет неверника и дању и ноћу чува
стражу на обали Дунава“ (isto, 84-85).
33