Viminacium

питање својине и обезбеђивања материјалних средстава и јасних циљева о будућој
намени, а „проблеми се не могу решити очекивањем да ће потенцијални
инвеститор препознати, разумети и афирмисати културно добро уколико не
препозна или не добије одговарајућу економску добит.“ 689 Тако се може
поставити питање судбине грађевина Вајфертове колоније, која је у власништву
Електропривреде Србије, а која с обзиром на природу њене делатности нема
економских интереса за обнову ових грађевина. Постојање доброг пројекта
рехабилитације и адаптивне пренамене читавог подручја рударске колоније и
промоција индустријског наслеђа у Србији би можда могли да одиграју кључну
улогу у овоме, уклапајући се у политике друштвене одговорности које ово
предузеће негује током свог рада, а што се види и на примеру сарадње са
археолошким парком Виминацијум и Археолошким институтом Београд. 690
Пример реализације пројекта заштите и презентације једног историјског
рударског комплекса под именом „Злато Лапоније“ се налази у четири шведске
општине у Лапонији где је рударење златом започело у касном XIX веку, a који су
оне саме покренуле касних осамдесетих година XX века. 691 Од двадесет четири
места која су идентификована као историјске вредности са потенцијалом развоја у
самоодржива места, изабрано је седам. Међу њима је биоскоп који је радио од
1945. године до 1965. године, а коме је враћена иста функција, али и природата
она музејска. Омогућен је и обилазак подземне цркве, изграђене на месту где се
верује да се Исус Христ појавио пред рударима 1946. године, а која се налази на
100 m испод земље, и представља данас најдубљи део једног рудника у Шведској.
Најдужа жичара на свету, изграђена овде током Другог светског рата и затворена
689
Снежана Димитријевић Марковић, Ивана Сретеновић. „Београдска „Фабрикa шећера“–
могућности и проблеми рехабилитације“, Наслеђе IX(2008): 267, 272.
690 О овоме видети у: Ogranak TE - KO Kostolac, “Društveno odgovorno poslovanje“,http://www.teko.rs/o-nama/odgovornost
691 Овај музејски пројекат је требало да заштити само неколико историјских рударских грађевина
територије, са циљем „ојачања локалног идентитета“ и давања „новог фокуса“ локалној
туристичкој индустрији. Намере локалних иницијатора пројекта су биле идеалистичке, односно
укључивале очување историје и културе пре него што знање о њој умре, и употребу физичких
структура које још увек постоје. Такође, мислило се и о томе да бивши рудари добију ново
запослење као водичи или предузетници у овој иницијативи. Политичари су, међутим, нагласак
ставили на туризам, па је 1993. године покренут пројекат музеја на отвореном који илуструје
историју рударења златом на овој територији, а која је започела у касном XIX веку, и убрзано се
развијала током Другог светског рата (Т. Molin, „Relations Between Heritage and Entrepreneurs“, u
Cultural Heritage and Tourism: Potential, Impact, Partneship and Governance, ur. M. Lehtimäki
(Vilnius: Department of Cultural Heritage, 2008), 89-92).
461