Viminacium

Традиционална вернакуларна архитектура и народно неимарство у свету и у
Србији дуго нису сматране архитектуром вредном истраживања, па ни заштите. 469
У 1922. години Тихомир Ђорђевић је писао: „По селима су куће и остале зграде
градили сами сељаци. Те су пак грађевине биле тако примитивне да са
архитектуром, како се обично та реч разуме, немају никакве везе. Куће, дућане,
магазе и друге зграде по варошима, истина су градили нарочити мајстори, али су
и оне биле далеко од архитектонских послова.“ 470 Након Венецијанске повеље, код
нас је вредност овог градитељства као архитектуре и наслеђа препозната, а
покрећу се и иницијативе за оснивање многих етнопаркова. Међутим, и даље о
процесу његове заштите није било заједничког става у оквиру науке и области
законске и планске заштите наслеђа. 471 Радомир Станић је 1987. године писао о
послератним настојањима „да се докаже да свет почиње од нас и да је све што је
наслеђено назадно, анахроно и да га треба мењати“, као и заблудама „да су куће
наших дедова синоним заосталости и сиромаштва и да све што је старо
представља сметњу у напретку и просперитету.“ 472 „Кад неко остане бескућник,
народ га жали и помаже. Кад народ остане без своје старе куће, ко ће га онда
жалити. Нико му не може помоћи. Зато не дозволимо да постанемо бескућни
469
Ана Драгојловић-Стевановић, „Антрополошка анализа народне архитектуре у источној
Србији“, Гласник Етнографског института САНУ XLIX(2000):, 62
470 Тихомир. Р. Ђорђевић, Из Србије Кнеза Милоша. Културне прилике од 1815. до 1839. године
(Београд: Издавачка књижара Геце Кона, 1922), 147.
471 Троје истраживача народне архитектуре 1981. године је говорило о овоме. Архитекта Ранко
Финдрик, пишући како је ово наслеђе „од многих, и међу људима од струке, оспоравано и
потцењено, од других посвојено“, а да је „највише оних који се потпуно равнодушно односе према
њему,“ наводи и Просторни план СР Србије из 1969. године, где се у одељку Валоризација
споменика културе у СР Србији, аутора Слободана Ненадовића, каже да „сеоска архитектура има
више амбијенталну етнографску, него споменичку вредност, осим цркава брвнара“ (Финдрик,
Ранко. „О народном градитељству у Србији, његовом чувању и заштити“, Саопштења XIII(1981):
295). Доброслав Ст. Павловић пише да ово градитељско наслеђе може да утиче на „поправку
исквареног укуса данашњег сељака као градитеља новог дома“, али и да „модерним архитектима
са нашег тла подстрека у стваралаштву“ (Доброслав. Ст. Павловић, „Народна архитектура у
просторном планирању и туризму“, Саопштења XIII(1981):305-308). Поменуту изјаву Слободана
Ненадовића негативно прихвата и Надежда Пешић – Максимовић, када пише о преовлађивању
старих схатања да само дела из антике и средњег века заслужују пажњу, а да је народно
неимарство „наслеђе другог реда“. С обзиром да се у Ненадовићевој изјави истиче и да „још увек
има насеља са најлепшим примерцима народног градитељства“, она је укупно оцењује као
противречну и површну, док је занемаривање овог наслеђа, према њој, „интелектуална
ускогрудост“ (Пешић – Максимовић 1981, 286). „Све нас, данас, y великој мери занима урбани
склоп откопаног Царичиног града, Гамзиграда, Лепенског Вира. Зар неће исто тако код наших
наследника побуђивати радозналост и склопови сеоских насеља?“ (Пешић – Максимовић 1981,
287).
472 Радомир Станић, „О смислу заштите споменика народног градитељства“, Гласник Друштва
конзерватора Србије 15(1991):9
397