Viminacium

Због великог броја различитих античких споменика уграђених у
Смедеревску тврђаву, ауторка Снежана Цветковић, која је направила једну врсту
прегледа ових споменика, издваја ову тврђаву од свих осталих сродних здања, по
„комплексности и вишеслојности кулурно-историјских споменика, по феномену
синтетичности античке и средњовековне епохе“, а кao пример „заједничког рада
античког и средњовековног мајстора“ наводи капителе пронађене у Донжон кули
који су данас изложени у сталној поставци Музеја у Смедереву, где је на равном
делу капитела који је налегао на тело стуба у средњем веку извајан лик човека. 171
Леонтије Павловић је деспота Ђурђа Бранковића представио као „револуционара
у грађевинарству“, јер су „многе српске руке по његовом наређењу промениле
намену римских кастела и српских надгробних споменика.“ 172 Уграђени антички
споменици у зидовима Смедеревске тврђаве су за неке ауторе били и једна од
сличности које су нову српску престоницу чиниле репликом Цариграда, али су
неки други аутори наведене сличности одбацили као намерне. 173
услед експлозије муниције град страдао. Извучен је велики број великих римских стопа, капитела
и стабала стубова, делова архитравних греда, а снимљени су и они који су још увек били узидани у
бедеме града или зидове амама. У амам су били узидани и средњовековни фрагменти, за које се
претпоставља да потичу из цркве у Смедеревском граду, за коју се још увек не зна где се налазила,
као и у ескарпу према Дунаву и угаону кулу на ушћу Језаве у Дунав (Слободан Ненадовић,
„Уређење Смедеревског града“, Саопштења, I(1956):76-83).
171 исто, 38.
172 исто, 40.
173 Јелена Богдановић пише да је након непризнавања као легитимног владара и наследника
деспота Стефана Лазаревића и враћања БеоградаУгарској, деспот Ђурађ Бранковић „пожурио да
изради нову православну престоницу унутар ослабљене српске државе, али и ослабљених
хришћанских територија на Балкану. У расправи о средњовековном Смедереву као новој
престоници Србије и „комплементарној реплици“ Константинопоља – „идеалног хришћанског
главног града“, она даље пише о градитељима Смедерева унајмљених од стране старијег брата
деспотове жене Ирене Кантакузин – Јерине, Георгија Кантакузина, за кога се претпоставља да је
био архитекта, и њиховом „копирању“ архитектуре Константинопоља (Цариграда). Према њој,
сличности ова два здања леже у троугаоном облику града, полихромној употреби камена и опеке
са декоративним шемама од опеке, монументалном натпису који комбинује хришћанске симболе и
историјске податке о оснивању града од стране његовог владара, као и употреби римских сполија
у зидовима. У 1453. години, а након пада Константинопоља, реликвије Светог Луке, које су се
чувале у константинопољској Цркви Светих Апостола, пренете су у Смедерево, што је према
Јелени Богдановић комплетирало „константинопољски духовни предео у овој новој престоници“
(Bogdanović, Jelena. „The Relational Spiritual Geopolitics of Constantinople, the Capital of the
Byzantine Empire“. U Political Landscapesof Capital Citie, urednici J. Christie, J. Bogdanović, E.
Guzman, 97-153. Colorado: University Press of Colorado, 2016, 130-135). О наведеним сличностима
две престонице писао је и много раније Петар Поповић, који је међу њима навео тип тврђаве и
њену основу, оријентацију према вароши, водене токове, постојање две целине (Малог и Великог
града), начин зидања, постојање натписа (иако је у Смедереву натпис по њему импозантнији) и
уграђивање античких фрагмената (Пeтар Поповић, „Архитектура“. У Споменица
петстогодишњице Смедеревскога града Деспота Ђурђа Бранковића, уредник П. Поповић, 31-134
(Београд: Државна штампарија у Београду, 1931), 47-52). Слободан Ћурчић, пише о сличности
смедеревског Малог града и цариградске Мермеркуле, а услед везе коју је представљао њихов
252