Viminacium

Џералд Адлер (Gerald Adler), 144 пише да архитекти приликом рада на
историјским грађевинама треба да прихвате да и оно што је од њих остало
поседује специфичну вредност без обзира на аспекте који су нестали, јер се
једино овако може доћи до пројекта који задржава „културну меморију“ у свом
материјалу и композицији 145 . За Адлера рушевина привилегује своју форму
(основу, пресек и аксонометрију), али на штету трагова свакодневице, у њој је
распоред простора јасно приметан, он је апстракција, односно лишен је живота, и
представља „последња сцену једне архитектуре“. 146 Међутим, како даље пише,
постоје и оне рушевине чија се значајна форма налази у њиховим фасадама, као
што су Петра у Јордану или Колосеум у Риму, и управо слојеви времена
представљени у овим рушевинама фасада, односно откривеним језгрима зидова,
за последицу су донели „моду“ касног XX века и приказивање слојева
грађевине. 147
Џерар Адлер пише и о интересовању Ле Корбизјеа за рушевине у процесу
савременог пројектовања, када дрвене структуре традиционалне архитектуре и
праисторијских насеља мења глатко обрађеним бетоном, настављајући основну,
али урушену архитектонску форму, изводећи је путем других конструктивних
средстава и материјала, тиме доносећи пројекцију њене форме у будућност. 148
Овај процес се, према њему, може посматрати као „окамењивање“ или
„бетонизација“ пролазних материјала, чиме се грађевинама гарантује
„архитектонски живот“ и „после смрти“, али и као поновно грађење основних
144 Џералд Адлер је професор у Школи архитектуре у Кенту (Kent School of Architecture).
145 Gerald Adler, “The Quality of Ruins”. 'Quality' Conference, July 2007, University of Cardiff
(Neobjavljen rad sa konferencije), 2007, 1-2.
146 isto, 2-4.
147 isto, 1-3, 5, 9-11. Адлер као пример даје уметничку галерију Леа Вон Кленцеа (Leo von Klenze,
1784-1864), односно Алте Пинакотеку (Alte Pinakothek) у Минхену, изграђену у периоду 1826-
1836. године и урушену у Другом светском рату, а коју је Ханс Долгаст (Hans Döllgast, 1891-1974)
обновио тако што је у оно је што могло бити сачувано интегрисао нове елементе. Иако је радио у
атмосфери према којој би обнова града требало да га прикаже из периода 1933. године, уклањајући
све очигледне трагове нацистичке ере, као и ратне штете, Долгаст је мислио да не треба ништа
крити и да људи треба да виде да грађевина није била поштеђена рата. Коначну реконструкцију је
извео 1955. године, грађењем нових зидова као верзије повучене Кленцеове оригиналне фасаде,
али без елемената декорације из XIX века. Изменом у функцијама унутрашњих простора, односно
увођењем аспекта XX века, као и увођењем челичних стубова на фасади, Долгаст је постигао
узајамно прихватање рушевине и нове структуре, супротстављајући се заборављању, користећи
једноставну испуну од опеке која је закрпила оштећене камене зидове, остављајући места рупа од
метака видљивим (isto, 9-11).
148 isto, 6.
311