Viminacium

5.1.2 Очување аутентичности, интегритета и изузетне универзалне вредности
наслеђа
Данашња конзервација је генерисана из западне Европе и све теорије и доктрине
су дошле из историјских и идеолошких промена у XVIII и XIX веку у Европи. 84
Вероватно два најзначајнија теоретичара архитектуре XIX века, оба са
романтичним гледањем на прошлост и наслеђе, али са супротно исказаним
ставовима у области физичке заштите историјских споменика, били су енглески
писац, теоретичар и сликар Џон Раскин (John Ruskin, 1819-1900) и француски
архитекта, рестауратор и теоретичар Ежен Виоле ле Дик (Eugène Viollet-le-Duc,
1814-1879). Они су својим утицајним деловањем на више стваралачких поља
довели до настанка различитих мишљења у области заштите наслеђа у Европи.
Преовлађујући став у заштити споменика, па и у Саветодавним телима Унеска, је
одувек био ближи Раскиновим схватањима о минималним мерама конзервације,
уз често неправедно осуђивање свих ле Дикових интервенција, а које су спасиле
велики број средњовековних споменика у Француској од пропадања. Раскин је
осуђивао било какву интервенцију на историјским грађевинама, изузев основних
конзерваторских поступака, и тако се залагао за очување духа грађевине који јој је
дао њен градитељ, док је ле Дик постао познат по својим обимним захватима на
рестаурацијама, са жељом за оживљавањем споменика, и често био осуђиван због
произвољности интерпретације. Ова разлика у ставовима два аутора се можда
може приписати њиховим доменима, односно чињеници да је Раскин деловао
само у пољу теорије, док је ле-Дик практично деловао на грађевинама. 85
84 Aylin Orbasli. „Training Conservation Professionals in the Middle East“, Built Environment 33/
3(2007): 307-308.
85 Emilija Nikolić, Jelena Anđelković Grašar, Dragana Rogić, “Authenticity in Presenting History: The
Influence of Ruins on Visitor’s Impressions«, Archaeology and Science 7/2011(2012): 232.
Средњовековни утврђени град Каркасон у Француској је на Листи светске баштине од 1997.
године (UNESCO. „Historic Fortified City of Carcassonne“, https://whc.unesco.org/en/list/345).
Међутим, његова номинација је одбијена 1985. године, јер су међународно познате рестаурације
које је на њему извео Виоле ле Дик у XIX веку осуђене као оно што је одузело аутентичност овом
споменику и његовом историјском ткиву (Oliver Creighton, „Contested Townscapes: The Walled City
as World Heritage“, World Archaeology 39/3(2007): 339-354). Иако се остаци људског деловања на
овом месту могу пратити и до VI века пре нове ере, град је напредовао највише у периоду од XIII
до XIV века. Захваљујући Виоле ле Диковим рестаурацијама, заснованим на детаљним
археолошким и архитектонским анализама, данашњи изглед је много ближи оном из XIV века
него што је стање пре рестаурације то одавало. Након усвајања Документа о аутентичности из
Наре 1994. године, према коме се о аутентичности суди у оквиру одређеног културног контекста,
299