Viminacium

и самог села, а затим и пороширио уз изградњу Цркве Светог Георгија на платоу
Сопотске греде, данашњи центар села, у коме су Дом културе, месна канцеларија
и амбуланта, дечје игралиште и терени за мале спортове, а у непосредној близини
фудбалски стадион, нема традиционалан изглед. Његов изглед је последица
повећане индустријализације села седамдесетих година прошлог века, па су
грађевине углавном савремене и монтажног типа. С обзиром да је село Костолац
премештено са десне стране реке Млаве на њену леву страну крајем XVIII века, а
да су сеоски центри и почели да се узбрзано развијају у трећој и четвртој деценији
XIX века за време кнеза Милоша, овај центар у коме је био главни запис није
могао да се развије и изгради до почетка рударења у селу, па је простор око
рудника убрзо преузео ову улогу. Након Другог светског рата, затварања старог
рудника и напуштања колоније, центар је кренуо да се развија и уз
индустријализацију постао оно што је данас, савремени простор без
традиционалних обележја (уз једно савремено спомен – обележје погинулима у
Другом светском рату, које је под претходном заштитом). Један од видова
заштите овог места би требало да буде пажљиво планирање нових сталних
грађевина на овом простору, које би требало у будућности да замене монтажне,
али у складу са сеоском мрежом улица, која је и довела до настанка центра на
овом месту.
„Задужбину бродарског капетана и бродовласника Драгутина В. Тодића и
супруге му Лепосаве, рођене Радосављевић – Теодоровић за Верско – Просветне
цељи“, је основао сам капетан. Касније је прерасла у Фонд Лепосаве и Драгог
Тодића, а који је по имовини којом је располагао, премашшио све остале на
територији Браничевског округа. 720 Фонд је са радом почео 1939. године,
720 Снежана Цветковић, „Добротворни фондови и задужбине са простора данашњег Браничевског
округа“. У Браничево у историји Србије: зборник радова са Међународног научног скупа, број III,
свеска 6. ур.Алексић, Д. (Пожаревац - Београд: Историјски архив Пожаревац – Институт за новију
историју Србије, Београд, 2008), 338. Интересантно је поменути и Лазара Карамарковића,
индустријалца из Летњиковца код Пожаревца и његову жену Јелену, који су тестаментом изразили
да се након њихове смрти оснује фонд Доброчини фонд Јелене и Лазе С. Карамарковића. Одлуком
Среског суда у Пожаревцу од1937. године фонд је проглашен као задужбина. Циљ фонда био је да
се сваке четири године пошаље један сиромашан, али здрав студент на школовање за технику и
хидро-технику у Француску, да се сваке године из једног од села Маљуревац, Бубушинац и
Ћириковац, једној сиромашној девојци да на поклон 500 динара ради лакшег удомљења, да се из
истих села сваке године бира ђак старости од 12–15 година који је завршио основну школу и два
разреда гимназије или ратарске школе, који ће ићи у Француску ради изучавања ратарства са
применом парних плугова и виноградарства са најбољим начином калемљења.Такође, из ова три
села требало је сваке године да се изабере укупно петнаест најсиромашнијих кућа, којима ће се из
471